Vreme reči-VIIIf deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Pekićev roman o Londonu” – V nastavak - razgovor vodila V. Kesić, “Start”, Zagreb, 2. juni 1984.

Nakon svega što ste govorili, nakon onoga što ste nazvali “duhovnom promjenom”, nakon okretanja interesa od povjesti i sociologije ka antropologiji, pa i kozmosu, gotovo da postaje jasno zašto ste napisali “Besnilo”.

Ali iz književno-teorijskog kuta gledano, i dalje ostaje zanimljivo pitanje zašto ste, “odjednom”, iz tzv. visoke i elitne literature prešli u žanrovsku i napisali roman koji ste i sami etiketirali kao “paraliterarni žanr”.



To “odjednom” samo je prividno odjednom. Uvek je “odjednom” nešto čemu se razvoj ne vidi. “Besnilo” je, uprkos izvesnoj popustljivosti prema čitaocu i odustajanju od takozvane visokoknjiževnih formula, deo antropološke orijentacije mojih novih radova.

A oznaka “paraliterarni žanr” zapravo je alibi, u stvari priznanje vlastite nesigurnosti u toj novoj orijentaciji, koja je sada iščezla, ne zbog relativnog uspeha “Besnila” nego zbog završnog procesa preobražaja u meni.

Zar ne mislite da je arogantna podela literature na visoku i nisku nepravedna prema ovoj drugoj, ako imate u vidu da se ona jedina danas u svetu bavi ključnim pitanjima ljudskog života i opstanka, ma u kako manjkavom formalnom smislu. U medjuvremenu, “visoka” je još i sada u temama devetnaestog veka, ma kako formalno sjajno.

Ja verujem da je medjusobno oplodjavanje ona književna revolucija koja će izlišnim učiniti stalne priče o smrti romana, a kod nas hipokritske priče o njegovoj nesavremenosti. Visoka forma stare literature udružiće se sa pravim sadržajem nove, ako za to bude vremena.

A ako govorimo o vremenu, zar ne mislite da je sad upravo vreme da uteknemo iz umetnosti u život, jer tog vremena ima jako malo. Vreme je, danas, u toku tehnološke revolucije sveta, neuporedivo presudnije od one industrijske. Koncept budućnosti približio se slikama mašte.

Upravo pre mesec dana započeta je ovde debata o tome koliko se moralno i pravno – legitimno – sme produžiti laboratorijski eksperiment sa in vivo proizvedenim ljudskim fetusom. Do sada je granica bila dvanaest, petnaest, eventualno sedamnaest dana. Sada se javno zahteva produžetak na trideset dana.

Nalazim to potpuno prirodnim, jer mi u svojoj nesrećnoj istoriji varvarski eksperimentišemo i društveno i moralno i psihološki, i fizički, sa čovekom u svakom njegovom dobu, zašto bismo fetus poštedeli? U medjuvremenu, to implicira definiciju ljudskosti, pitanje kad postajemo ljudi, a kad smo još samo tvari.

I da li samo mozak, kako naučnici tvrde, dakle čista fiziologija, odredjuje našu čovečnost, pa time onda zaštitu od smrti. Pitanja su, uveravam vas, sudbonosna za našu budućnost, ako nje uopšte ima. Širom su otvoreni putevi veštačkoj inteligenciji, za koju se drži da našu, ovu koju sada imamo, može osloboditi dosadnih automatizama.

U medjuvremenu previdja se da je može osloboditi i slobode, jedinog automatizma, možda jedinog od kojega zavisi naša budućnost. Vizija androdskog sveta postala je stvarnost, to je pravi faustovski problem našeg doba. Moralnoj zagadjenosti naše istorije priključuje se sada akutna fizička kontaminacija životne sredine.

Godišnja šteta od acidnih padavina u Ekonomskoj evropskoj zajednici iznosi četrdeset i četiri biliona funti, ne računajući trovanje zemlje, ni nepredvidljivo uništavanje ljudskog zdravlja. Samo u Britaniji obavlja se godišnje oko šest miliona vivisekcionih eksperimenata nad životinjama, od kojih su mnogu smrtonosni, a od kojih su izvesni učinjeni zato da bismo mi izgledali lepše.

Možete li zamisliti našu “humanu indignaciju” kada bismo čuli kako se negde u kosmosu, što je možda verovatno, ovakvi kosmički eksperimenti obavljaju nad ljudima da bi majmuni izgledali privlačnije. Možda smo zapravo postali takve životinje da životinjama odričemo sposobnost za bol.

A kako i ne bismo: danas, 1984. godine, vrši se u 98 zemalja članica Ujedinjenih nacija najgnusnija tortura nad ljudima. Sve su konvencije o ljudskim pravima u medjuvremenu uredno potpisane.

Doduše, imaju jednu dodatnu konvenciju o takozvanom standardnom minimumu zaštite, preko kojega nije moguće provoditi nikakvo nasilje nad ljudima, ali do tog minimuma ipak je moguće sa njim raditi šta se hoće. Sad, naravno, zavisi kakav vam je taj standardni minimum: u Nabibiji, na primer, on je potapanje ljudi u govna.

Ponegde je to električni automatski kolac. A ako u Čileu zatražite telefon da govorite sa advokatom, dobićete simultani udarac pesnice u oba uha, jer je to tamo, istovremeno, i el telefono i taj standardni minimum Ujedinjenih nacija. U Iranu, na primer, standardni je minimum držanje zatvorenika, zavezanih očiju, mesecima u gvozdenim krletkama.

A znate li šta je u svemu tome “razočaravajuće”? Dok se svi ostali kontinenti, navodno zaostali, trude da svoju torturu industrijalizuju, da je dovedu do savremenog rafinmana nauke, naša Evropa, kojoj istorija zahvaljuje za vrlo istančan oblik mučenja, ona u svojim zatvorima danas uglavnom jedino batina.

Sa čudjenjem ovde ću dodati nešto što sam nedavno pročitao u jednom pismu NIN-u. Prema njemu, organizovana borba protiv smrtne kazne u našoj zemlji proglašena je antiustavnom.

Ne poznajem pravo, i u tom smislu nemam mogućnosti da meritorno sudim, ali još nisam čuo za ustav koji bi smrt proglasio jednim od svojih načela, uostalom čak i ako je tako verujem da nijedan ustav ne mora biti baš u svim pojedinostima večan.

I sada, kakva može, ili treba da bude umetnost ovakvog sveta. “Besnilo” je, umetničko ili neumetničko, još krajnje pitom odgovor na njegovu stvarnost. I sve dok ne budem siguran da se na nekim drugim planetama i u nekom drugom dobu, recimo u svrhu medjusobnog ubedjivanja, nećemo potapati u fekalije, ne mogu verovati u smisao našeg puta ka zvezdama.