“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.
Kada ste počeli da pišete i gde ste objavili prvi tekst?
Pisanjem sam se počeo baviti vrlo, vrlo davno. Ali su to bili uglavnom Dnevnici i eseji. Nigde ih nisam objavljivao, niti sam imao nameru. Hteo sam da se bavim naukom i filosofijom. Zatim sam u zatvoru pisao pesme, sastavio ciklus o Njegovan-Turjaškima i postavio osnove za „Vreme čuda“ i „Hodočašće“. Potom sam se bavio filmom i tek negde 1964/65. napisao sam „Vreme čuda“ i objavio ga.
Moja priča „Smrt na Golgoti“ – pod naslovom „Isus Kirenjanin“ objavljena je u „Vidicima“, ali me znam godinu, i ne znam tačno na koji način, jer bilo je to u vreme kada nisam imao nameru da se bavim, ne bar javno, literaturom. Mislim da je tu moju priču jednostavno od mene, bez mog znanja, uzeo moj prijatelj arh. Milutin Trpković i odneo u „Vidike“, Mirku Miloradoviću. Ima i drugih verzija, ali šta se stvarno dogodilo – ne znam.
Tako su upravo „Vidici“ štampali jedan od mojih prvih tekstova.
Poznati ste po tome što u procesu stvaranj književnog dela koristite sva godinama akumulirana znanja iz najrazličitijih oblasti misaone delatnosti. Možete li nam, stoga, nešto pobliže reći o načinu na koji stvarate delo?
Niste prvi koji me to pita. I ja se uvek plašim da ću kazati nešto drugo a ne ono što sam govorio ranije. Ako se to desi, nemojte to shvatiti kao pokušaj da prisvojim sve postupke, da sugerišem banalnost kako mi „nijedan nije stran“, kako bih pokazao koliko dobro vladam književno tehnikom, već kao stvaran pokušaj da definišem šta sada mislim o tome.
Jedna se konstanta ipak može nazreti: nikad određeni postupak nisam video kao neki obavezan, načelan pristup svakoj temi. Kad god sam temu birao, a do nje sam dolazio mahom razmišljanjem, idući od ideje prema faktima, a ne od fakata prema ideji (drugi je proces, jamačno, prvom prethodio, ali sam ga obično bio nesvestan), za mene je osnovno pitanje bilo – kako da joj nađem odgovarajuću književnu formu.
To je često odnosilo dosta vremena, ponekad manje od priprema (takozvanog dokumentovanja i istraživanja relevantnih fakata), ali više od pisanja. Kad god sam uspeo da pronađem formu adekvatnu materijalu, uspeo sam i književno; gde god je postojala diskrepancija između forme i sadržine, škripalo je.
Ja ta mesta moje literature – ne mislim, srećom, da su u pitanju celine – verovatno poznajem bolje od kritičara. Osećam ih prosto kao trnje na kome ću sedeti do kraja života. Ima tu nepopravljivih stvari, ima onih koje bi se možda mogle ponovo raditi, ali kraj novih tema to mi se ne čini celishodnim.
Moj odnos prema „dokumentu“, neksusu istorije i literature, fakata i imaginacije, podređen je takvom stanovištu. I u mojim romanima, u kojima je dokument u nekakvom prvom planu, on nije – bitan. To je zbog ubedljivosti, zbog atmosfere, zbog kolora, ne zato da kroz njega sprovedem priču.
Priča se sprovodi drugim putevima, a dokument je tu i tamo potpomaže, ponekad i vraća stvarnostiiz koje bi ona da pobegne u spekulacije o njoj. Uostalom, ja se dokumenta nikad nisam slepo držao. Ponekad uopšte nisam. (Ukoliko dokument ne odgovara mom gledanju, utoliko gore po dokument.)
To se vidi i u „Runu“. Izvesna su dokementa diskretno izmenjena, da bolje služe mojoj priči, ne priči istorije. Mene se istorija ne tiče, tiče me se moja priča o njoj. Čovek koji, kao ja, nema prema realnosti nikakvo poštovanje, koji je ne smatra pravom, ne može ni prema njenim „dokumentima“ i tzv. faktima imati obzira.
Jer, ja se načelno u svojim knjigama ne bavim realnošću, nego filosofijom realnosti. Pogotovu u tzv. istorijskim romanima. Tu pisac najlakše može pogrešiti, verujući faktima, koje bi mudar čovek, kao i sve tzv. „očiglednosti“, trebalo da drži pod dvostrukim navodnicima.
Jer, fakta i kad su prava, malo kažu o stvarnom životu nekog minulog doba. Istorijska fakta govore o najkrupnijim sporednim stvarima života; o životu, o tome šta su ljudi mislili, kako su se osećali, kakva je istorijska stvarnost za njih bila, nikad ništa.
(Uzmite kragujevački pokolj. Za nas je to grozan istorijski fakt, koji je ušao i u naše rasno pamćenje i u kalkulaciju naše ratne odštete. Ali se njegova jedina relevantna istorija odigravala u dušama pogubljenih ljudi. Izvan tih duša, sve je relativno nevažno. Pa zbog toga i izmenljivo, u orvelovskom smislu, kao i u bilo kom drugom.)
Pravu istoriju ljudi ne možete saznati iz zvaničnih dokumenata u kojima su ti ljudi najčešće statističke jedinice Velikih serija. Znatno više saznajete iz literature tog doba, novina,a privatne korespondencije, dnevnika. Istoriografija lebdi nad površinom nje se tiče opšta slika i, narvno, ta nesrećna koherencija u događajima.
Ta potreba da se sve stvari objasne, povežu, i one nerazumne naknadno urazume plauzibilnim razlozima, ukratko da se onome što po prirodi stvari nema nikakav smisao, ovaj pronađe, pripiše, posthumno nelepi. Da se slučajnosti, eventualne verovatnoće, povežu u željezne nužnosti.
U istoriografiji se i laže i greši. Pri čemu to ne čine samo pobednici, kako se obično misli, čine to i oni koji su poraženi. Ponekad i više. Pobednik može sebi dopustiti i po koju istinu više. Poraženom, osim neke uspele laži, malo šta ostaje. Sa izvorima se mora biti jako oprezan. Lično sam nekoliko puta bio gadno nasankan.
Nisam dobro procenio izvor. Nisam ga kontrolisao drugima. Pokazalo se da nije bio valjan. Bio je, naime, autentičan, ali jednostran. U širem smislu – neautentičan, dakle. (Takve stvari me uvek razbesne. Ako tu već neko treba da „vara“, to sam ja, ne moj izvor.) U mojim „istorijskim romanima“ treba verovati mojoj imaginaciji, ne mojoj dokumentaciji.
U protivnom, ne bih bio pisac. Svaki strpljiv čovek osrednjeg dara i inteligencije može dobro dokumentovati svoje delo. Ali to može i kompjuter, i brže, i pouzdanije, i u volumenu raskošnije. Svakako, takođe, može da iz toga sastavi neku pristojnu pripovest. Ali ne može svakjo učiniti da se i iza te priče nešto zbiva, da se, zapravo, iza priče zbiva ono zbog čega je pisana ...
Što se tiče tehnike procesa stvaranja, obično je ona ista. Dođete do neke ideje i nalazite joj formu – stilski izraz, ugao gledanja, ton, itd. – a potom i priču; ponekad najpre priču, pa literarnu formu. (Priča je forma ideje, ali književna tehnika je forma priče.) Trudim se da uvek imam priču kroz koju raspravljam neku ideju.
Čini mi se da, čak i u onim mojim knjigama koje se čine složenijim, uvek postoji neka radnja koja negde započinje, teče i završava se. Neki put ta priča nije jako uočljiva, kao kod „Vampira“, ili, uprkos mnoštvu događanja i obilja pričanja, kod „Runa“, ponekad je vidljivija kao kod „Vremena čuda“ i „Odbrane“ ili „Ikara“, pogotovu „Besnila“, ali uvek postoji.
Ja ne podnosim stazis. I sad, kad sve to imam, pristupam izgradnji sinopsisa, veoma precizne i prilično obavezujuće kompozicije dela.
4 comments:
sve je manje ovakve iskrenosti u spoznaji; zapravo, spoznaje u iskrenosti, u obostranu korist - celovite dakle: pribiranja. nije to obican zal za vremenima proslim.
najuptinije od svega, u nasem i tako vrlo upitnom - zachudjujudjem vremenu-svetu - je to da covek ne razmishlja. ili, recimo protkani optimizmom: jos uvek ne razmishlja.
prva stanka razmishljanja pojavljuje se stoga valjda kao privid pesimizma.
Postovani Igra,
Imate potpuno pravo. Mislim da u nasem vremenu svi negde jurimo i nemamo vremena za razmisljanje. Cak i u susretu sa ljudima ne slusamo nikoga, nego samo vodimo monolog. Nema razmene misljenja. Svako se drzi samo svojih misli, bez mogucnosti preispitivanja.
Srdacan pozdrav.
Postovana gospodjo Pekic,
da li je sacuvana neka pekiceva pesma? ako jeste, znate li da li je objavljena negde,i mozete li da je objavite na ovom blogu? Unapred hvala na odgovoru
M.J.
Postovani Igra,
Mislim da postoje neke pesme. Nisam do sada imala nameru da ih objavljujem, jer je sam Pekic uvek negirao da one postoje, odnosno da nisu vredne pomena. Razmislicu.
Srdacan pozdrav.
Post a Comment