“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (I nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.
Težite, u stvari, perfekcionizmu.
U granicama svojih moći i – ograničenja, naravno. I pre svega, na planu kompozicije, arhitekture, strukture dela. Nastojim da pišem što preciznije, ali ne bih kazao da sam stilska cepidlaka (u dobrom značenju reči). U komponovanju, međutim, jesam. Po neki put drukčije se i ne može.
Kad pišete roman na 3500 stranica – „Runo“, na primer, sa stotinak ličnosti, desetak istorijskih i protoistorijskih razdoblja, koje vam usput ne slede linearni nego cikličan koncept istorije, stalnom izmenom ugla pripovedanja, subjektivnog i objektivnog, jave i sna, fantazije i realnosti, prvog i trećeg, pa i drugog lica (pisma IV knjige i jedno VI), prozne naracije i dramskog dijaloga, vi se prosto ne možete, ne smete prepustiti slučaju.
Ideja vam, naravno, sve to objedinjuje, ali ona na tom prostoru neće biti dovoljna. Potrebna je i arhitektonska, strukturalna kohezija, precizan raspored „književnih masa“. U protivnom, na planu ideje napravićete konfuziju, misaoni haos; na planu kompozicije – monstruma koji će mesto dve ruke imati sedam, imaće debelu stražnjicu, ali jedva vidljivu glavu, ako znate šta hoću da kažem.
E, tu vam talenat bez ropskog rada slabo pomaže. Možda vas veliki dar, tako redak uostalom, spasava katastrofe, ali ne toga da napravite slabiju knjigu od one koju ste, s više pameti i truda, mogli. A za dobrog pisca sve što nije najbolje – ne valja. (Za mene lično, ne valja – uopšte. Kad slab pisac napiše nešto najbolje što može, to je dobro. Kad dobar pisac piše gore nego što može, to je – slabo.)
Tako se stiče neka navika, pa se i mnogo jednostavnije stvari planiraju. Ta se kompozicija prenosi u knjigu dok je to moguće, dok vam knjiga sama, njen prirodan tok ne kaže šta je u njoj izvodljivo, šta nije, šta potrebno, šta nije. Do sada opštu kompoziciju nikad nisam imao potrebe da menjam.
Kad naiđe taj trenutak, verujem da ću i tu temu odbaciti, naime prestati da tu knjigu pišem, jer ću shvatiti da za nju još nije vreme. Nipošto neću pokušavati da kompoziciju prilagođavam priči, jer bi to, u krajnjoj konsekvenci razorilo ideju zbog koje se ona i piše.
Naravno, bila bi to druga knjiga, ne ona koju sam planirao. A ja nameravam da pišem svoje, ne neke druge, tuđe, pogotovu slučajne knjige. Rad na kompoziciji ide naporedo sa učenjem, istraživanjem, saznavanjem. U tom periodu ja sam prosto kompjuter koji se hrani podacima nužnim za temu.
Ako pišete „Vampira“, morate pročitatu dobar deo građe skupljene u Predgovoru. Ne morate, u stvari, ali ne možete unapred znati šta će vam trebati, a šta neće. A zatim, proučavate, recimo, policijske metode, čitate knjige, kojih izgleda, ima koliko i zatvorenika, na svakog po jedna, u svakoj imate bibliografiju, saznare za novitete na tom polju, kojih, takođe, ima uvek toliko, kao da je policija tek sada izmišljena, pa joj nedostaje potpora uma, pa i njih pregledate.
Desi se da vas u stvari toliko zainteresuju da svoju knjigu potpuno zaboravite. (Ja sam, na primer, privremeno odložio pisanje „Srebrne ruke“, posvećene mom prijatelju Mirku Kovaču, samo zato što sam se „pretovario“ građom, što me je ona do te mere zabavila – reč je o VIII vizantijskom veku i građanskom ratu između ikonofila i ikonoboraca – da sam zabopravio zašto je proučavam. Sad je potrebno da stvar malo u vakuumu odleži.)
Pri tome se sakupi toliki broj „fakata“ koje roman ne može, a i ne treba da konsumira. U suštini, zbog toga se i ne čita. Većinu stvari čovek može da naći i u dobroj Enciklopediji. (Pazite, dobroj, ne onima koje vam umesto činjenica daju njihove ideološke interpretacije, kakve su naše.)
Čita se zbog vladanja materijom, jezikom te materije, zbog lakšeg operisanja likovima te materije. Neubedljivost i omaške mnogih romana potiču upravo usled frapantnog odsustva ikakvog predznanja na odgovarajućem polju.
Likovi policajca kod Daviča i Tišme, oficira kod Ćosića, intelektualaca kod Krleže, sjajni su zbog toga što deluju kao policajci, vojnici, intelektualci, a ne udžbeničke psihološke konstrukcije na koje su navučene policijske i vojne uniforme, ili su im stavljene naočare s visokom dioprijom na nos, a kad im sve to poskidate, vidite da je to pisac koji o svojim likovima ne zna ništa, osim onoga što im je on u dušu ugurao.
Profesionalni policajac ne može imati psihu kelnera. Ni jezik, ni misao, ni ponašanje. I obrnuto, razume se, osim, pomalo, kad je kelner konfident, ali to je već druga psiha. Nije profesionalna, jer profesionalnih cinkera nema ...
Ima, međutim, jedan jedini slučaj u kome nisam vršio nikakve istraživačke pripreme – osim što sam napravio preciznu kompoziciju – i gde sam nakon toga odmah seo za sto i napisao knjigu za oko 90 dana. (Time neću da kažem da je knjiga dobra, samo brza.)
To je moja „1999“ koja do Nove godine treba da izađe kod Slavka Goldštajna, u „Cankarjevoj založbi“, na srpsko-hrvatskom i slovenačkom. To je moja prva knjiga – iz glave. Ali, ona je to samo prividno.
Najpre, ta je već odavno puna svih relevantnih podataka, jer mi se čini da sam pročitao gotovo sve što je u polju naučne fantastike i negativme utopije do sada napisano, od Wellsa do Simaka, Ballarda, Van Vogta, Asimova, Blisha, Bradburyja, A. Clarkea, Henleina, Orwella, Huxleyja, Zamjatina, Lema, Herberta, itd.
A postoji i načelni razlog: „1999“ zovem Antropološkim pripovestima. To znači da se u knjizi ne bavim ovim ili onim uzocima ljudi, već čovekom kao takvim, nekom opštom idejomljudskosti. Ne verujem da ću još jednom napisati takvu knjigu.
No comments:
Post a Comment