Vreme reči-Xf deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (V nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

Duboko ste zadrli u prirodu čoveka. Beskrupulozno ušli čak i u njegovu genetsku strukturu i uvideli da je čovek po biološkom nasleđu “besan”. Može li se ići protifv čovekove prirode i to iskonsko besnilo uništiti? Može li tu pomoći misteriozni Gabriel iz vašeg “Besnila”?

U novoj knjizi “1999” upravo o tim mogućnostima razmišljam. U jednoj varijanti, nada bi mogla biti upravo u totalnom uništenju civilizacije, o kome smo malopre govorili, pod uslovom da nešto ljudi ostane, naravno. Drugi je uslov da ta civilizacija uistinu temeljno bude razrušena. Ali oba su nedovoljna.



Upravo zbog biološkog nasleđa i kolektivne memorije. Za desetak hiljada godina, pa i brže, bili bismo gde smo sada: nove hidrogenske bombe bile bi na svojim lansirnim rampama, i pravili bi s4e tačno ovako isti intervjui. Samo bismo se, jamačno, vi i ja zvali drukčije. A vredi li uništavati svet samo zato da se ponovi?

Druga je mogućnost u biološkim mutacijama koje će izmeniti Vrstu, aliza ulazak u ove teme nemamo vremena. Treća je Gabriel, kao metafora, razume se, i na njega ćemo se vratiti ...

U suštini, mi smo već davno pošli protivu čovekove prirode (i sad bi, zapravo, trebalo započeti s obrnutim procesom, vraćati joj se), i naš je problem nastao nasilnim ekstirpiranjem vlastitih sposobnosti i moći u korist tzv. razuma. Stvoren je antropološki invalid. Monstrum s neuravnoteženim razvojem i izgledom.

Neposredna saznanja su nam zakržljala, oslonili smo se potpuno na posredna. Izuzevši se iz prirode, poremetili smo balans, i njen i vlastiti. Koreni našeg „besnila“ tu leži. I sada, ne možete vi jedno biće, formirano u genetskom, kulturnosociološkom, civilizacionom smislu, u jednoj duhovnoj matrici jednostavno vratiti natrag da biste počeli ispočetka i pokušali s nekom novom istorijom, nekom boljom alternativom.

Morate poći od ovoga što imate sada. A upravo vas to onemogućuje. Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces, ali on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto gidina, uništava se za nekoliko minuta.

Svet, uništava desetak hiljada godina (svet kao civilizacija, mislim), treba za oporavak sto hiljada godina. Gde vi te godine vidite?... Strahovito smo se zapetljali u neke sumanute spone i neksuse. Pogledajte najbanalnije primere. Deca u Africi umiru od gladi.

Da bi se nešto od toga spaslo, morate proizvesti hranu, za koju je nužna industrija. Ta industrija posredno zavisi od jedne druge, što proizvodi oružje kojim se ubijaju očevi te dece. Stvari su danas povezane na racionalan način, koji je u osnovi manijački. Stvorili smo svet u kome je prosto nemoguće učiniti neko dobro koje nekoga neće povrediti.

Uzmite, recimo, da je monetarističkoviktorijanska politika današnje britanske vlade ispravna – jer u njoj ima neke logike, neke ekonomske osnove – dobro koje će ona, eventualno, proizvesti kroz desetak godina dovodi tri miliona ljudi danas do granice gladi, bede i očajanja, a pogađa najmanje deset miliona ljudi i njihovih porodica. Jednu šestinu stanovnika Ostrva.

A pri svemu tome, za njih je ta nevolja stvarna, danas se događa, a dobrota je samo eventualna, može se, ali ne mora zbiti, pa i ako se ostvari, za njih će doći kasno. Kakav je to svet koji na kraju industrijske revolucije još uvek računa na planirane žrtve, na programirani višemilionski humani otpad?

Sve je, dakle, u sumanutoj meri složeno, da se rešenja ne mogu znati. Može se u neka samo verovati. Imate li vi možda u tom pogledu neke ideje?

Nemam. Imam nadu i možda optimizam. Znači, eliminisanje tog genetskog „besnila“ po vama je nemoguće?

Kako, ako je genetsko? Onda je to već stvar čovekove biologije, a ne volje. Vi možete čoveku isprati mozak, ali s takvom lakoćom ne možete „isprati“ i njegov Genetski kod. (Na tome se već, međutim, radi.Pitanje je jedino u koju svrhu.)

Vratimo se, u međuvremenu, još nekim aktuelnijim primerima tih sumanutih neksusa. Realni socijalizam je, šire govoreći, pokušaj da se na racionalan način rešavaju ljudski problemi, a pokazalo se da ljudi nisu samo racionalna bića, da, zapravo, to uopšte nisu, i da se pozivanjem na njihovu racionalnost ne može sve postići.

Imate dobre namere, pa se zbog toga nađete u nesporazumu s ljudsom prirodom, i sami počinjete izvoditi neracionalne poteze. Neizostavno dolazi do kompromitovanja ideja. Za izvesne ljude marksizam je bio opšte i apsolutno rešenje svij ljudskih problema.

Danas i sami marksisti vide da on ne rešava baš sve, čak i da je, jamačno, neko globalno rešenje nemoguće. Da je ono pre u pluralizmu ideja i realnosti, u kojima stvarno i živimo, ne u nečem sveobuhvatnom i svemoćnom.

U pluralizmu istina?

U pluralizmu zabluda, verovatnije. Ali je čoveku lakše ako pati od mnogih zabluda, jer ih bar može birati, nego od jedne iz koje nema kuda.