“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (VI nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.
Na omotu “Besnila”izdavač postavlja pitanje: “Ko je Gabriel?” Da li je on onaj vid božanskog spasenja koje se svetu, na nesreću, izjalovilo u “Vremenu čuda”?
Da, ali kao opšta metafora moguće alternative. Ona u knjizi nema dovoljno prostora, i tek je skica. On ima ono što nama treba. Drugi odnos prema stvarima. Drugi koncept postojanja. Drugu prirodu. On se događa u nekoj drugoj dimenziji, u kojoj se pojave naše dimenzije ne zbivaju. I on ni njih, ni nas prosto ne razume.
U „Besnilu“, on je jedini nezaražljiv.
Ne može ni biti. Besnilo ide na besnilo. On jedini nije ljudski besan, da bi pseće mogao pobesneti. On je jedini apsolutno dobar čovek. Svet sačinjen od takvih ljudi bio bi, razume se, smrt literature koja kao parazit živi na zlu. Ali, svet ne postoji da bi se o njemu pisalo, zar ne? Odsustvo književnosti bismo nekako prebrodili. Odsustvo dobrote – ne možemo.
Dobrote koju propoveda otac Zosima u „Braći Karamazovima“?
Duhovne plemenitosti. Za modernog čoveka taj status je nedostižan. Ali nam takvi ljudi trebaju.Smejte im se, poričite ih, čak i uništavajte, ali ne možete ne uvideti njihovu veličinu, alternativu koju nude. Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve.
Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je, zapravo, ista stvar. Zamislite da je umesto ovog tipanagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge.
Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bi se mogli možda baviti ugodnijim temama.
Čitajući „Besnilo“, čovek ne jedanput poželi da se taj apsurd razaranja, koji vrhuni u besmislenoj ljudskoj mržnji, spreči. Čitalac knjige to očekuje od vas, ali vi se na to ne osvrćete, nastavljate sa katastrofom do bezumlja.
Strgnuvši vašim junacima masku malograđanskog milosrđa, pokušavate da ukažete na to da smo, kada se nađemo u nuždi da spasavamovlastiti život, svi bezobzirni u svom „besnilu“. Smatrate li da ste na dovoljno surov i jednostavan način to objasnili da prosečan čitalac ne poveže stvari koje se u romanu dešavaju sa epidemiološkim vidom katastrofe?
Pitanje je umesno. Ne znam da li je za takvog čitaoca sasvim jasna razlika između „zdravog besnila“ i „bolesnog besnila“. Trebalo bi da bude, ukoliko u razlikovanju neće za sebe neki alibi. Ukoliko ne kaže da čovek na tom aerodromu nije besan dok ga ne napadne virus. Međitim, jeste. Besan je i bez virusa.
Pogledajte šta radi većina sveta tamo, kako rezonuje, šta oseća, do čega im je stalo, pa ćete videti da je bolest tu, među nama, i pre epidemije. Samo smo je racionalizovali. I posle toga je, naravno, ne možemo prepoznati. Ona se pretvorila u naše „zdravlje“. Pokušaću da taj proces racionalizacije, kojim se iracionalni postupci uvlače u naše mišljenje, objasnim na savremenoj istoriji.
Borba protiv terorizma dovodi u jednoj zemlji do obnove smrtne kazne u legalnom sistemu. Vi, dosta razumno, držite da drugog izlaza nije bilo, da je smrtna kazna racionalan odgovor na iracionalne zločine. Ali, pri tom, ne zapažate da na postupak, koji ste osudili kao iracionalan, iracionalno odgovarate.
Jer, vi ne možete ne znati da političkog teroristu, koji u svoje pozvanje veruje, time nećete sprečiti da ubija. (Sprečava ga samo razbijanje organizacije, presecanje veze s jatacima, itd., i razume se, uklanjanje uzroka, jer se time uklanja i podrška bez koje terorizma nema.)
Kasnije, blagodareći zakonu koji vam je pri ruci, vi počinjete ubijati ljude koji sa terorizmom nemaju nikakve veze. Na iracionalnost odgovarate iracionalnošću, koja vam se još većom vraća, i vi ste za par godina u totalnom iracionalnom haosu. Ako se sada poistovetite sa teroristom, naići ćete na isti proces.
Terorist smatra svoje delo racionalnim, jer drugih mogućnosti za borbu nema, a to nije racionalno prosto zato što ne deluje. Ispravno bi bilo misliti da je to jedino što se može uraditi, ali to još ne znači da je racionalno, da je nešto neizbežno istovremeno i racionalno, da je jedini izlaz iz smrti koja vodi u plamen racionalan. Sve je to sumanuti paradoks, i mi smo samo njegove iracionalne premise.
Zar ne mislite da ste takvim pisanjem izazvali gnušanje izvesnog broja čitalaca?
Ja nisam ovde da izazivam „fina“ osećanja, nego da u književnoj formi govorim o realnosti, kakvom je ja vidim. A onda, ni gnušanje nije baš tako rđava reakcija. To je ipak neki odnos prema strarima. Najstrašnija je ravnodušnost.
Čitalac koji ima otvoren mozak, koliko je nama to uopšte moguće, shvata da ne živi u najboljem od svih mogućih svetova, shvata vrlo često i preko sopstvene kože, pre nego preko mojih knjiga. On, svakako, nije ni najgori mogući, ali ako nije najbolji, rđav je.
Pred tom činjenicom čovek može zatvoriti oči, i ja to stanovište smatram legitimnim. Ne poštujem ga, ali ga razumem. Ja to ne mogu. A ni čitaoci koji moju literaturu prate i vole. Ne moraju se oni sa mnom u svemu slagati. Ali je očevidno da svet približno na isti način vide.
Stoga i žele da pročitaju knjigu koja će im pokazati da u svom mišljenju nisu usamljeni. Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad, slučajnošću, otvara put njegovim sopstvenim idejama.
Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno. To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem. U svakom slučaju, posredi je nemušt dijalog. Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.
No comments:
Post a Comment