Vreme reči-Xh deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (VII nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

Čini se da je otpor prema vašim knjigama najizraženiji kod malograđanskog dela čitalaštva?

Da, ukoliko pod “malograđanštinom” podrazumevate jedno programirano i samoprogramirano psihološko kolektivno stanje, svojstveno manje-više svim klasama društva, a ne neke navodne zaostatkegrađanskog načina mišljenja, kako se to kod nas proizvoljno čini. A taj otpor je i prirodan.



Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost. Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže,

oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu i rutinu poremetite, me možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu.

Onog momenta kada mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koji je on u rutinama i sigurnosti hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukčije učešće u žovotu, koji on načelno odbija.

Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.

U „Besnilu“, rešavajući rasplete, jer ih ima više, uvek nalazite neko treće rešenje, možda čak i ono najneprihvatljivije. Težite da iznenadite čitaoca, ne idući u apsurd, već tražeći realna rešenja u okviru katastrofe. Odakle vam takav način pisanja?

To proizilazi iz mog načina mišljenja. Kako filosofskog, tako i književnog. Ne mislim da svetom i istorijom vladaju ikakve nužnosti. Dominira slučaj. Na književnom planu, to je praksa teorije „oneobičavanja“. Ja, u stvari, ne težim da iznenadim čitaoca. To teži istorija koju opisujem. Tome teže sami događaji.

Svaki čovek osetljivih živaca očekuje u vašim knjigama hepiend, koga nema. Ni u jednoj.

Kakav hepiend možete od pesimiste da očekujete? Od čoveka koji je upravo završio „1999“, i počinje „Atlantis“? To bi bilo nedosledno i nemoralno. Jedna će knjiga ipak imati taj nesrećni hepiend. Na kraju VII toma „Zlatnog runa“ ostvaruje se san Simeona Njegovana i on postaje – konj. Posle smrti, doduše, ali ipak srećnom kraju stiže.

Pa, evo sad sam se setio, i „1999“ se u suštini hepiendom završava. Posle nekoliko neuspelih čovečanstava, izgleda da se na kraju knjige najzad rađa pravi čovek. A onda, ne mislim da je hepiend urođen umetnosti. Književnost je jedan u osnovi, a u odnosu na realnost, destruktivan poduhvat. Njena kritičnost, njena „duša“, hoda kroz svet u „telu“ destrukcije.

Jedna se lepa namera kreće oko nas u vrlo ružnoj pojavi. Književnost, ako hoće da obavi svoj posao, ne mora ličiti na nužnu operaciju bez anestezije. Jer ako se samim činom operacije bolesnik anestezira, ne bude svestan šta se sa njim dešava, od nje se nema nikakva vajda. Ova vrsta noža leči samo ako se oseti.

Začuđuje vaša izjava da nameravate prekinuti rad u šesdesetoj godini života. Zar čoveku koji se celog života bavio pisanjem ne pada teško da se tek tako oslobodi unutrašnjih poriva koji ga vuku peru?

Najpre, ja se, stvarno, književnošću bavim jedva dvadeset godina. Pre toga sam uglavnom, živeo, i nije mi bilo rđavo. Drugo, meni teško pada pisanje, a ne nepisanje. Treće, nemam ja, Arsenijeviću, nikakve naročite „unutrašnje porive“, nego kad se desilo da s tim počnem, pokušavam da to otaljam kako najbolje znam i umem.

A i prokleta se navika stekne. Upravo malograđanska rutina o kojoj smo govorili. I četvrto, možda najvažnije: ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine. Kad sam šesdesetu godinu pomenuo, prosto sam hteo nekako da ograničim bavljenje jednim poslom koji još uvek ne osećam svojim

I naravno da ću za to imati da platim. Uvek ću morati da objašnjavam zašto se obećanja nisam držao, ako ga ne održim. A morao sam ga dati da bih na miru napisao sve što želim, i novim idejama sprečio da me progone na samrtnoj postelji. Kad budem umirao, želim da umrem, a ne da diktiram ispravke u nekom novom romanu.

Time mislite da napravite neki konačan opus?

Da. Da dovršim „Runo“ i „Zaveštanje“, napišem „Srebrnu ruku“, „Atlantis“, „Crvene i bele“ i „Graditelje“, od čega već podosta i imam. Šest godina bi normalnom piscu za to trebalo da bude dovoljno. Odnosno, trebalo je, onda kada sam to rekao. Sad više nisam sasvim siguran.

Šta smatrate vrhuncem svog stvaralaštva?

Verujem, ako napišem, da će to biti VII tom „Runa“, „Atlantis“ i „Srebrna ruka“.