Vreme reči-Xi deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (VIII nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

Proučavate filosofiju, mitologiju, antropologiju, religiju, istoriju, psihologiju. Šta vas od svega najviše privlači?

Sve. Sve je to, zapravo, jedno te isto. Ne možete se baviti antropologijom ako ne znate kroz kakve je filosofije, poglede na svet, to naše “antropološko biće”, taj naš supstrat, prošlo tokom svoje istorije, što znači da i nju morate upoznati. Ne možete se baviti antropologijom bez poznavanja mitologije i religije.



A za sve je to potrebna i psihologija. U humanističkim naukama, kao u nekim egzaktnim, nije moguća neka totalna specijalizacija. Kad je u pitanju Nauka o čoveku, nje se sve tiče što se tiče i čoveka, a čoveka se očevidno sve tiče. Nekada me je najviše interesovala čista filosofija, i da je studiram sprečio me je jedino način na koji se ona pedesetih godina kod nas predavala.

Onda je došlo interesovanje za istoriju, a preko njega i za antropologiju, u kojoj sam video spoj istorije i filosofije, činjenja i shvatanja ljudskog života. Neki su razlozi morali postojati s kojih je naša istorija rodila naše filosofe. Uočio sam neke konstante i došao do mitologije.

U tome mi je naročito pomogla moderna antropologija. Osetio sam u mitovima neke konačne istine koje čovek samo reprodukuje. Bio sam na terenu koji mi je najviše odgovarao. Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije.

U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.

Boravili ste na Zapadu, iako ne s tako jadnim rezultatima kako ste skromno izjavili. Sad idete u Indiju. Šta očekujete od tamošnjeg života?

Da idem, očekivao bih neka alternativna saznanja, alternativnu vrstu duhovnog života. Očekivao bih da upoznam i čujem ljude drukčijih korena, drukčijih interesa. Da upoznam i drugu dimenziju bašeg sveta. Kažem „da idem“, jer ne idem. Ne bar sada. Sad za tako nešto nisam spreman.

Jer ja sada kažem: „Ići ću u Indiju ako, u međuvremenu, zaradim dovoljno novaca da platim avion (i usputno piće), ako mogu da obezbedim pristojan hotel, ako budem slobodan baš onda kada tamo nisu ni velike kiše, ni velike suše, ako pribavim potrebne reference, ako ... ako ... ako.“

Tako se u Indiju, po ono pošta ja idem, ne ide. Ide se tako što se jednog jutra na leđa stavi džakče s najnužnijim stvarima, u koje ne spadaju kolonjska voda i kreditne karte, uzme pasoš, malko novaca i krene na jug. Pa šta bude. Ali čujte, ja imam 54 godine, reumatizam, bronhitis i luksuzne potrebe.

Ne možete imati i luksuzne potrebe i žudnju za istočnjačkim duhovnim iskustvima. Jer, ako meni, da bih u Indijuotišao, treba sve što mi treba, meni ne treba Indija. meni treba apartman u dubrovačkom hotelu „Argentina“ – gde ću po svoj prilici i otići, svakako pre nego na Gang – i odakle ću moći nastavljati s preziranjem materijalnih dobara, izdašno se, u međuvremenu, njima koristeći.

Čini se da ste opsednuti problemom materijalističke civilizacije. Smatrate lda nas je ona ščepala za vrat?

Mene lično je unakazila.

Da li se njome bavite u nekoj od narednih knjiga?

Da. Tokom u antropološkoj fantaziji „1999“ i epu „Atlantis“, a uzrocima u VIII tomu „Zlatnog runa“.

Možete li nam nešto više o tome reći.

Zašto ne? Knjige koje pišem, za mene su već napisane. Ako su te knjige vredne, nisu zbog priče, nego onoga oko priče i onoga kako se ona priča. Legenda o Atlantisu spomenuta je prvi put kod Platona u „Kritiji“ i „Timaiosu“, kao vest koju je Solon doneo iz egipatskog Saisa.

To je priča o velikoj civilizaciji koja je propala i koja je predstavljala našu protoistoriju. Jedan od saiskih sveštenika uporedio je Solonu Grke i ljude sa decom koja ništa ne znaju o onome što je bilo, te sve uvek iz početka moraju učiti. A bilo je i biće mnogo čovečanstava. To je tematska osnova „1999“.

Reč je o pet priča i pet čovečanstava, pet antropoloških alternativa koje se mogu čitati svaka za sebe, ali ako ih sve pročitate, videćete da je to roman čija su poglavlja razdvojena milionima godina. I sve to od jedne naše 1999. do neke 1999. koja se događa milionima godina kasnije.

Zašto baš 1999-e?

Nostradamus predviđa propast ovog čovečanstva za juli 1999. Prvo čovečanstvo tada propada. Ono malo preživelih mutira u jednu superindividualističku civilizaciju apsolutnog blagostanja, koju održavaju roboti, a ljudi se hiljadama godina međusobno ne sreću. Jedan mutant, međutim, arheolog, pronalazi ostatke jedne drevne idealne civilizacije ...