“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.
Jednom prilikom ste rekli da ste vi samo gost u književnosti, gost koji poštuje pravila dobrog vladanja u gostima, a zameraju vam da ste autor-sveznalica koja se nameće sopstvenom delu i ne dozvoljava čitaocu da sam uživa u čitanju?
Vaše pitanje pretpostavlja postojanje književnih zakona, kojih se i “domoroci” i “stranci” (gosti u literaturi) moraju držati ako ne žele da ih proglase nepristojnim. Zakon bi, dakle, bio da se pisac u svojoj knjizi ne vidi, be oseća. (Kako bi se to izvelo, pre kompjuterske literature, nisam pametan.)
Ja, međutim, za takve zakone ne znam. Ako oni postoje, moje me neznanje, razume se, ne oslobađa krivice. Ali, ja mislim da ih ne poznajem jer njih jednostavno – nema. (Inače bi knjiđževnost postala formular sa rubrikama za ispunjavanje.) Značajna literatura pisana je s piscem u vrlo nametljivoj ulozi.
Takođe značajna, nije. “Zakon o ne mešanju” ne egzistira. Pravilo kojeg nema, ne može se kršiti. Bez zločina nema ni krivice.
Naravno da izvesna Pravila igre postoje. Ali, ona nisu inherentna književnosti, već određenom delu. I njih ne propisuje Teorija književnosti, već pisac, automatski, formom koju je za neko delo izabrao.
Jedinstvenom formom, stalno se, za svako delo, uspostavljaju novi zakoni, “Pravila igre” koja važe samo za njega ili njemu formalno identična – ako takva uopšte mogu postojati, a da mu ne budu umetnički izlišna kopija – dok su za svako drugo, građeno na drugim načelima, ona irelevantna.
I ogrešenja postoje samo u tim limitima, jer se od pisca s pravom očekuje da krši pravila koja je sam propisao.
Premda kritičar može posumnjati i u ideju knjige – ono što smo, u odgovoru na vaše prvo pitanje, kod čoveka uzalud tražili kao njegov smisao – pa dokazivati da je slaba, ne što je rđavo napisana već što je, ma kako napisana, stavljena u službu neodržive, neubedljive, neistinite ili trivijalne ideje,
njegova prava uloga u analitičkom uočavanju nesporazuma, diskrepancija i međupotiranja između ideje i realizacije, sadržine i forme, teme i sredstava, i u pozivanju pisca na odgovornost gde god se ove greške mogu obelodaniti.
Kao što pisac ne sme biti najamnik neke životne doktrine, ma kako ga osobno privlačila, jer tu je da umetnički transponuje stvarnost svih, ni kritičar ne sme “raditi” samo za jednu književnu školu, ma kako mu se činila dobrom, jer tu je da analizira umetničke realizacije svih. Prorok jedne ideje mora biti gluv za sve druge. Da nije, već davno ne bi svoju imao.
Ni pisac ni njegov kritičar nisu proroci, inače se ne bi bavili književnošću, već nekim poslom u kojem se istina lakše prepoznaje i ubedljivijim sredstvima može braniti. Ako je dobar pisac otvorena vreća bez oblika i dna – odnosno vreća čiji se oblik menja od dela do dela – dobar je kritičar onaj koji zna šta u koji oblik može da stane i koji prepoznaje ono što mu ne pripada.
Ako je, dakle, pisac izabrao da se u svoje delo, otvoreno ili potajno “meša”, on se može kritikovati s kanonskog stanovišta književne škole koja takvo mešanje u principu smatra nelegitimnim sredstvom u opštenju sa čitaocem, čine se kritika iznosi iz određenog dela i prenosi u teoriju, pa za to delo postaje bespredmetna;
ili se može kritikovati upravo s gledišta tog “mešanja” i unutrašnjiz zakona njime tom delu postavljenih, čime kritika prihvata uslovna Pravila igre, ostaje u delu i, bez obzira na sud, biva za njega relevantna.
Ako se pisac tretira kao racuionalno biće, u ograničenjima sposobnosti i specifičnih uslova tzv. inspiracije – čemu neke moderne teorije nisu, izgleda, sklone – mora se pretpostaviti da je za svaku svoju temu racionalno birao formu. Da ima jake – premda ne uvek dovoljne, ponekad čak i pogrešne – razloge što je jednu pretpostavio drugoj.
Tada je moguća teorijska debata o tome nije li možda ta druga, odbačena forma, ili neka treća, više odgovara ideji i prirodi dela. Ona zahteva “red po red” analizu i teksta i svih njegovih ponecijalnih varijanti.
Ako hoćete da mu metod bar približno bude naučan, pre konačne dijagnoze – tvrdnje da je izabrana forma dela pogrešna ili adekvatna – kritičar za svojim stolom mora reverzibilno da prođe ceo proces njegovog stvaranja, i to u svim formalnim varijantama, onako otprilike kao što modni kreator na istoj krojačkoj lutki proba sve svoje kreacije, iako je svstan da će svaka od njih odgovarati samo jednom živom modelu.
Ako se, međutim, insistira da je delo nezavisno od pisca, da je pisac medijum, najčešće bez svesti o tome šta čini i zašto to čini, da se osvešćuje tek kada mu se, posle štampanja knjige, kompetentno kaže šta je, zapravo, napisao, a i šta nije, a trebalo je, i kako je to napisao, a kako je trebalo da se napiše,
onda je moje “sveznajuće mešanje”, svest, dakle, da nešto pišem i da se još tokom pisanja moram truditi da što više saznam o tome šta pišem i zašto to činim baš tako, a ne nekako i nikako drukčije, onda je to svakako moja urođena mana, protiv koje ne mogu ništa osim da se nadam da će biti primljena prosto kao hramanje kod bogalja.
I onda, slušajte, kad sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa?
Ne uživan ni ja, pa se ne žalim.
No comments:
Post a Comment