Vreme reči-XId deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.

Čini se da u vašoj prozi postoje dve vrste digresija, epske i (uslovno rečeno) intelektualne, čija funkcija u delu, očigledno, nije istovetna. Da li su te digresije namenjene različitim slojevima čitalaca?



Zbunjuje me izraz “digresija”. Premda ga pitanje, očigledno, nije korisltilo u pežorativnom smislu, o književnosti kada je reč, „udaljavanje, odstupanje od teme“ uvek će biti opterećeno njegovom senkom. (Čak i ako se dokaže da su neke od najlepših i najdubljih stranica beletristike u formalnom smislu – digresije.)

Govornik koji ne zna šta hoće, sve dok to ne sazna, pravi digresije. Pravi ih i politika ako na vreme ne neki koncept upravljanja državnim poslovima. Digresijama se služi uhapšenik kad želi da sakrije istinu. Digresije su prirodna forma šizofreničnog načina govora. Grba je, zapravo, telesna digresija, a rak digresija u citogenezi.

Ukratko, izraz „digresija“ zvuči kao nešto nepotrebno; ne uvek, razume se, rđavo, ali uvek, na datom mestu – suvišno. (U slučaju zatvorenika, recimo, udaljavanje od neprijatne teme islednikovog pitanja nipošto nije rđavo. Ono je tek suvišno. Jer će se do teme, ovako ili onako, ipak stići.)

U nekom, po žanru akcionom, „biheviorističkom“ romanu, ulaženje u psihologiju ličnosti, naširoko opisivanje duševnog stanja čoveka koji visi nad ambisom, levom se rukom držeći za konop, a desnom pucajući na gonioce, očigledna je digresija, koja zadržava radnju za račun duše koja se u ovom momentu nikog ne tiče, ponajmanje čoveka nad ambisom.

Ali je digresija, isto tako, u psihološkom romanu ako detaljno razglabamo o administriranju velikih hotela samo zato što smo svog junaka doveli u jednu od njegovih soba da se tamo ubije.

(Digresija, međutim, nije, ma kako daleko u tome otišli, opis fizičkog sveta takve hotelske sobe, jer on može, a najčešće, prema istraživanjima, to i čini, bitno korespondirati s duševnim stanjem samoubice, iako, na izgled, ovaj tada živi više u svom tragičnom problemu, nego u toj sobi.)

Pokušavam, u stvari, da objasnim kako „digresije“, zavisno od svoje prirode i mesta upotrebe, mogu biti i nepotrebne i potrebne, ponekad i neophodne. I kako se nadam da kod mene digresije nikad nisu nepotrebno „udaljavanje od teme“, već potrebno, pa i nužno pristupanje temi na drugi način, i iz drugog pravca,

da su organski deo rukopisa, komplementaran temi i njenom glavnom toku, ukratko da su neizbežna posledica izabrane forme dela, u stvari sama ta forma, pa bi njihovo dovođenje u sumnju u celini poricalo i samo delo.

Ostavljajući trenutno po strani estetički efekat, vodeći računa o misaonom – koji mu uvek ne mora robovati, niti se sa njim automatski izjednačavati – poverovati da bi moje knjige bez tih „digresija“ bile iste, ili čak i bolje, bilo bi isto što i tvrditi da glava nije prirodan deo ljudskog tela, već neka njegova slučajna digresija, bez koje bi ono jednako dobro funkcionisalo, a uz to bi svakako i skladnije izgledalo.

Tek sada mogu pokušati na vaše pitanje da odgovorim.

Najpre, kad pišem, ne vidim vam ja skoro ni „belu mačku“, a nekmoli nekakvog čitaoca. Vidim samo svoju misao i praznu hartiju. (Prava nevolja nastaje kad su obe prazne.) Kad bih, dok pišem, ma i jednog čitaoca „video“, verujem da iz čiste panike nikad ništa ne bih napisao. Pošto su te moje „digresije“ namenjene isključivo delu, već u načelu, dakle, ne mogu ih deliti između bilo čega što je izvan tog dela.

A potom, razlika između „epskih“ i „intelektualnih“ tek je prividna. Ona je pre u načinu sapštenja nego u ideji ili svrsi. Jer njihova je zajednička svrha postizanje – izvesne univerzalne sinteze. „Epskim digresijama“ („Zlatno runo“, „Atlantis“) povezuje se istorija u vremenu i putem razlika i analogija pokušava pronići u mit kao arhesuštinu humane povesti. „Intelektualnim digresijama“ („Kako upokojiti vampira“, „Hodočašće“, „1999“) to isto se pokušava s našim mislima, koje se povezuju kroz raznolike teme, samo je ovaj put cilj čovekova mitska antropološka suština.

Prvo je „digresivno“ povezivanje u principu vertikalno, drugo horizontalno, premda je dubinska vertikala i njegova krajnja svrha.

„Digresije“ možda ne bi bile potrebne kada bih ja samo opisivao realnost, odnosno ono što mi se kao realnost prikazivalo. Moja je književnost, međutim, i komentar opisa, njegova analiza, razmišljanje na njegove teme, a svako razmišljanje, ako ćemo pravo – digresija od čistog života.

Jedina moja knjiga čija forma i priroda ne dopuštaju „digresije“ je VII tom „Zlatnog runa“. U mitskom vanvremenu i sveprostoru (univerzalnom vremeprostoru, koje, po definiciji, obuhvata sve prostorno i vremensko), „epske digresije“ su principijelno nemoguće.

Ma kojom od ove dve determinante romana krenuli, uvek ćete ostati u koordinatnom sistemu njegove teme. Književna istina u njemu je nepromenljiva mitska slika, definisana pre nego što će se nama, kao haotična i nerazumljiva istorija, dogoditi.

Najpribližniju predstavu o odnosu Mita i Istorije u „Zlatnom runu“ dobićete ako zamislite proces obrnut onom kojim se pravi jedan film. Iako mu preegzistira logički i hronološki konzistentna Knjiga snimanja, sam film snima se izvan Reda njome propisanog, redosled snimanja scena ne određuje Priča, već za nju irelevantne klimatske i druge tehničke okolnosti.

Naknadno, za montažnim stolom, prvobitni Red opet se uspostavlja. Nešto što je stvarno kao Haos, u bioskopu gledamo kao logičnu i harmoničnu celinu. (Bar bismo to tako morali da vidimo.)

Ako bismo sad, međutim, film snimili logičkim redom, a za montažnim ga stolom ispreturali, pa ga gledali kao haotično i nerazumljivo ređanje živih slika, između kojih nema vidljive uzročne veze, i koje ovako poređane ne ostvaruju nikakav smisao, dobili bismo sliku odnosa Mita i Istorije u „Zlatnom runu I – VI“.

Slika postaje jasna i smisao romana očigledan tek ako u ruci imamo i Knjigu snimanja (Mit iz VII toma). Ovim se jednovremeno i objašnjava zašto u VII tomu nema „epskih digresija“. Nema ih zato što su prirodom mitskog vremena ovde onemogućene, sve iscrpljene u istorijskom vremenu od I do VI knjige. Ukratko, zato što su sve knjige „Runa“, od I do VI, tek „digresija“ od VII toma.

Što se tiče „intelektualnih“, ni njih u toj knjizi nema. I one su, naime, načelno nemoguće. One pretpostavljaju refleksiju, a ova alternative, kojih u mitskom svetu, gde se sve iskazuje kao sudbina i neizbežnost, nema. Sve tu teče u živo obojenim, animiranim slikama, jednostavnim ilustracijama refleksije u njenoj mitskoj formi.

I tek kada bih se u poslednjem tomu „Runa“ mogao uzvisiti do jednostavnosti, čistote, jasnoće i nevinosti knjiga za decu, smatrao bih da sam svoj Plan ispunio.