Vreme reči-Xj deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Nisam Japanac izgubljen u džungli“ – (IX nastavak) razgovor vidio A. Arsenijević, „Vidici“, Beograd, 1984.

I to je Atlantis?



Ne. To su koncentracioni logori. Sušta suprotnost blagostanju i individualizmu. Prema tome, logično, za jednu onakvu civilizaciju koja stagnira, mogućnost izlaza. Arheolog naučno dokazuje svoju tezu. Ali ne uspeva da je bilo kome saopšti. Kako uostalom kad se, ne samo jezik, nego i logike tih mutanata razlikuju, a i gotovo ih je nemoguće naći.

Treće čovečanstvo, okruženo androidima, predstavlja samo jedan čovek, obdaren nadnaravnim moćima. Priča opisuje njegovo umiranje, umiranje poslednjeg čoveka na svetu. U četvrtoj priči iznenada se nalazimo opet u 1999. Ali to nije naše, to je neko Četvrto čovcečanstvo, koje samo imitira ovo naše. Ono je androidsko. Ali za to ne zna.

Tek u Petom čovečanstvu, koje za svoju prirodu zna, i u kome je sve izvesno, i sve se zna do iduće propasti sveta, 1999. gde se buduće bitke uče po školama, dolazi do jednog bitnog preokreta. Pojavljuje se, možada, uistinu Prvi čovek ...

Smrću poslednjeg čoveka u trećoj priči, za koju nalazim da je duboko povezana s “Vremenom čuda”, vi dokazujete da je ova naša civilizacija androidska?

Govorimo, razume se, za sada, o tome kao metaforičnom, literarnom faktu. Da, ja našu civilizaciju bazično smatram androidskom, ne ljudskom u punom značenju ove reči. O borbi da ona postane ljudska, o borbi robotske većine i ljudske manjine pišem u “Atlantisu”.

U cirkularnom toku stvari, vaš koncept androidskog Petog čovečanstva uključuje totalnu programiranost, ono što mi za sebe zovemo sudbinom.

Što je u ljudskom svetu sudbina, u mašinskom je Program. Ako za njega ne znate, mislite da ste slobodni, i slobodno se ponašate. Sve je za vas neizvesno. Ako imate maštu, zamislite kako biste se osećali da svoj život u najmanjim pojedinostima znate do njegovog kraja? Da budućnost doživljavate kao prošlost?

Čitaoci sigurno neće moći izbeći elemente realnog u toj fantastici, pokušaće i u tim androidskim civilizacijama da pronađu sličnost sa svojim svetom.

Ja se tome i nadam. Bez te identifikacije ne bi imalo svrhe pisati ove knjige. U „1999“ ona će ići malko teže, jer se svetovi menjaju, pa se i model za identifikaciju pomera. u „Atlantisu“ ne bi smelo, osim u našim alibijima, da bude nikakvih problema.

Jer ja tu opisujem realistički ovaj naš svet, samo sam mu izmenio prirodu. Ako se, međutim, sve to shvati kao puka intelektualna igra, onda smo promašili, i čitaoci i ja.

Da li je trenutak u kojem androidski svet shvata da je androidski povezan s nekim istorijskim momentom kada shvatamo da smo se isuviše materijalizovali? Da li se to shvata ponaosob ili kroz neki opšti događaj koji nam je otvorio oči?

Ne mogu, na žalost, da vam odgovorim, jer bih time otkrio neke specijalne ključeve „Atlantisa“, koje je bolje čitalac sam da potraži, ako mu je do njih stalo. Ako nije, knjigu može čitati kao uzbudljivu i pomalo krvavu istoriju. Mogu samo da ovlašno ocrtam dva značajna momenta, moleći vas da se pokušate zamisliti u poziciji mog junaka.

Kako biste se osećali kada biste saznali da niste čovek nego mašina – i u to poverovali – i da su oko vas sve same mašine, i kada bi vam, sve do smrti, sve postalo jasno kao da je već odigrano, kada biste bili glumac koji ulogu napamet zna pre premijere?

A zatim, kada biste bili u ulozi drugog junaka, mašine u ljudskom obliku, kome je sve izvesno, ali u jednom momentu to prestaje biti, pred njim se diže ona tama koja karakteriše našu nepoznatu budućnost, a kroz nju i našu čovečnost (strepnju, brigu, strah, ali i nadu).

Jeste li vi lično pristalica teorije totalne nužnosti?

Ne. Možda nekih opštih, ograničavajućih. Smrti, na primer. Ona je nužna, i potrebna čoveku. Inače ne.

A istorijskih?

To tek nisam.

Ne mislite da država treba da upravlja svojim građanima?

Mislim, naivno, da građani treba da upravljaju svojom državom, kad već moraju da je imaju ...I uopšte, nužnosti me užasavaju. I životne i filosofske. Samo, pazite, ja nisam filosof. Ja sam laik. Ne mislim filosofski, mislim umetnički, literarno.

To znači da između mog ličnog pogleda na svet i mojih knjiga uvek postoji neka veća ili manja diskrepancija.U mojim knjigama nikad ne tražite mene. Samo moj način razmišljanja.

Ne treba, znači, tražiti apsolutnu podudarnost stavova između vas i vaših junaka.

Nipošto. Tačnije, ne uvek, ne svakog junaka, i u svakom momentu. Kada bih se kroz svakog junaka ja izražavao, bio bih medicinsko čudo, stostruki šizofrenik. Negde izražavam neku vrstu literarne objektivnosti, negde sebe, negde logiku svog junaka.

Sve to mogu da kontrolišem, ali ne uvek i potpuno kombinaciju svih tih elemenata, pogotovu kako će se sve to složiti u mozgu čitaoca. To je savršeno izvan moje kontrole. Ja mogu znati samo za svoju nameru, za svoje delo malo, ili nimalo.

Zato se osećam odgovornim samo za svoju nameru, i razume se, zato što delo nisam s njom potpuno uskladio, ali odbijam svaku odgovornost, ili bar pokušavam, za njegove posledice u javnosti. Principijelno bi se, možda, pisac mogao poistovećivati s delom u celini, s opštom idejom njegovom, ali nipošto s nekim poglavljima, pasusima, pa i rečenicama, kako se to čini, pogotovu ne može biti odgovoran za postupke i reči svojih junaka, ako to logistički proističe iz njihovih stavova, njihovog života.

Kod mene se. međutim, ponekad dešava obrnut procdes. ne da junak izražava mene, već ja njega. Da se ja, privremeno, u njega preobražavam. Tako je bilo sa Rutkowskim i Simeonom Njegovanom, Gazdom.