“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.
Da li je svaka literatura koja u sebi ima inovacija avangardna? Kako vidite današnju avangardu i svoje mesto u njoj?
Ne marim za „avangarde“, možda što sam sa nekima imao neugodna iskustva,
No verujem da je svaka inovacija – avangardna. One koje se prihvate postaju to tek naknadno, tek kada uđu u klasiku. Sebe ne vidim kao deo avangarde, već kao zahvalnog korisnikapronalaska kojima su izvesni umetnici žrtvovali svoja dela. Jer književnost ne doživljavam kao eksperiment, već kao novo saznanje pomoću starih sredstava.
U kojoj meri umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka? I u kojoj se meri vaša lična istina poklapa sa istinom iz stranica koje pišete?
Ne vidim da umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka, ali me teši da na ta pitanja i ništa drugo ne odgovara. Na takva pitanja mogu verodostojno odgovoriti jedino naši životi. Kako odgovaraju, vidimo iz prošlosti i sadašnjosti.A iz toga, bojim se, i kako odgovarati u budućnosti.
Ja imam tako malo svojih istina, a i one koje mislim da imam mahom su tranzitne vrednosti i pragmatičnog karaktera – pomoću njih se lakše, ne dublje živi – da ih nema smisla krijumčariti u knjige. Nisu to neke „velike“, „bitne istine“ koje bi knjizi omogućile dublji život.
Naprotiv, najčešće su daleko ispod istina koje knjiga svojim tokom prirodno formira. Osim toga, one su moje i po poreklu i po prirodi, pripadaju mom iskustvu, isključivo mom modelu. Njihovo naturanje drugim okolnostima, drugim ljudima, različitim modelima opstanka, bila bi pogreška ravna, u pisanju istorijskog romana, objašnjenju prošlosti putem naših današnjih shvatanja.
Sve ovo se, naravno, dešava u svesnoj ravni kreativnog procesa, onoj koja se može držati pod kontrolom. Šta se zbiva u nesvesnoj, nepoznato mi je, ali posrednim putem mogu pretpostaviti. U izvesnim knjigama – s nezadovoljstvom, moram priznati – prepoznajem nešto od tih svojih bivših istina.
(Bivših, kažem, jer sam ih u međuvremenu odbacio, zamenio drugim, ili, bar na tu temu, ostao bez ikakve.) Uviđem, dakle, da one ponekad zaobilaze stražu moje savesti i penetriraju se u delo, ruku pod ruku sa životnim iskustvom, pa čak i mojom biografijom. Uviđem, takođe, besmislenost ove situacije.
Te, nekad moje istine, više me ne izražavaju. One ne predstavljaju samo lešinu moje intelektualne prošlosti, već i moju zabludu. (Bez obzira jesam li je zamenio nekom novom „istinom“, ili namesto iščupane ostavio jamu.) Čitajući takvu knjigu, osećam ono što što bi morao osećati – a odnekud nikad ne oseća – državnik koji u ruinama svoje zemlje prepoznaje svoju sada odbačenu politiku.
Poučan je primer moje „istine“ iz „Vremena čuda“. Ta „istina“ stvorila je delo za koje kritičari vele da je uspelo. Lepo, ali ja – danas, naravno – mislim da ga je stvorila – zabluda. I moralna i književnotehnološka. (Ova druga, lakše podnosiva, u smislu projiciranja u prošlost naših problema i dilema.)
A može li delo zasnovano na zabludi biti dobro? Ako može, istina je deljiva. Da li je, dakle, istina o nečemu jedna, ili ih istovremeno ima nekoliko? I može li delo koje izražava neki opšti stav o svetu i biti i ne biti u pravu, a povrh svega, istodobno biti estetički uspelo, a misaono i moralno promašeno? No to je već sasvim druga tema.
Meni ostaje da kažem: ako je knjiga već neistinita, dobro je što je bar dobra. Jer šta bi bilo da je i neistinita i rđava?
A to je ona Propovednikova – taština.
Čak i kada bih uobražavao da sam u posedu neke temeljne istine – osim one što sve istine čini bespredmetnim – trudio bih se da je od svojih knjiga što dalje držim. Jer delo pripada svojim istinama, istinama koje se spontano formiraju iz njegove suštine, istinama svojih karaktera, situacija, vremena i ideja.
„Princip nemešanja“, ovde je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražava svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne.
Ali ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju. Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
Kod mene se često događa nešto suprotno u odnosu mojih istina i istina knjige. Istine knjige – bar za neko vreme – postaju i moje. Književnost postaje vid saznanja. Ne za čitaoca nego za njenog pisca. Ostaje, u međuvremenu, otvoreno pitanje šta sam dobio – preuzimajući istinu romana „1999“ – saznanjem da će naš svet propasti 6. jula 1999. godine u 5,30 posle podne?
Pa eto, dobio sam oko petnaest godina života, jer da nisam tu knjigu napisao, u kakvom sam bednom raspoloženju, čekao bih da propadne – u 5,30 danas.
No comments:
Post a Comment