“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.
Stiče se utisak da ste u svojim delima, a posebno u esejima, prevazišli svaku vrstu ketmanstva. Mislite li i vi tako, čini li vam se da ste osvojili prostore za svoju istinu ili ste dovoljno dovitljivi da se svetu čini da je tako?
Lepo je od vas što ste me, gledajući ljude kako se pate da kažu nešto, pa da izgleda i da je to sve i da nije, da oni kojima i to nešto smeta poveruju kako je to sve – premda oni u to uvek sumnjaju – a oni kojima bi i sve bilo malo da se ponadaju kako iza tog nečeg uisitnu postoji i neko “sve” – premda i oni u to sumnjaju –
lepo je, dakle, od vas što ste me oslobodili tog iznad svega neudobnog i komlikovanog stanja ketmanstva i izveli iz većeg dela čovečanstva na neki brisani prostor, koji se u prvi mah čini slobodnim, a zapravo je tek – brisan.
(Jednom, kad sam izašao iz tog blagoslovenog stanja, otišao sam u zatvor. Drugi put sam samo nos promolio i ostao bez pasoša. Šta mislite o perspektivama nekog trećeg?)
Šalu na stranu, mislim da ste malko požurili. Da bi neko “osvojio prostor za svoju istinu”, potrebno je najpre – da je ima. Šta će mu, inače, prostor? Za poluistine, sumnjive, nesigurne, privremene istine njega uvek ima dovoljno. Za one prave, definitivne, poslednje, nikakav prostor i nije potreban.
Ko takvom istinom raspolaže, uvek će za nju imati prostora. Taj prostor biće obezbeđen snagom istine.
Ja, međutim, ničim sličnim ne raspolažem. Samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim.
Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.
Hvala, dakle, na “prostoru”, ali ja još nisam za njega. Neka se moja nova istina tek pomalja daleko iza horizonta tajne, hoće li ona biti zaista moja, i ako bude, treba li kome osim meni – budući da je potpuno protivrečna konceptu materijalističke civilizacije, njene istorije i naših nasleđenih života – veliko je pitanje.
Tako stoje stvari na planu opštih istina i nazora. Što se tiče onih praktičnih, svakodnevnih, razume se da znam razliku između dobra i zla, kao što je, uostalom, sci znamo, dok se ona izvodi iz zajedničkog morala, odgoja i civilizacionog kruga. Znamo da je ubiti čoveka moralno nedopušteno.
Ali u ratu, taj isti postupak ne samo da je dopušten, on je i – moralno poželjan. Za ono zašta se u miru postaje kriminalac, u ratu se postaje heroj. (Šta se, međutim, promenilo? Samo motiv. A to znači da se čovek može ubiti ako za to postoje opštepriznati dobri motivi.
Kao što se i laž može izreći ako ona služi istini. Kao što se i porobljavati sme ako je cilj – sloboda.) Čim se nešto izvuče iz života i preseli u ideju o životu, pojmovi se menjaju i sve je dopušteno. I laž da bude istina, i zločin da igra vrlinu.
Sve dok našim pojedinačnim ponašanjem budu vladala jedna Pravila igre, a Vrstama, nasijama, zajednicama, druga, mahom oprečna, sve dok smo pod upravom dva, međusobno antagona morala, od kojih nam jedan zabranjuje ono što drugi preporučuje, kakve imamo izglede na neku zajedničku, pouzdaniju, trajniju istinu?
Osećam da ošrat vetar tzv. „slobodnog prostora“ duva oko mene. Pre nego što me ne omami svojom svežinom, a naročito „slobodom“, povlačim se u svoje ketmanstvo. U njemu ću variti poslednji deo vašeg pitanja. Pitaću se nije li literarno prevazilaženje ketmanskog stanja tek najsavršenija forma onog građanskog?
Vi svoje drame uvek izvlačite iz vlastitih romana. Da li je to zbog toga što vam uvek ostaje neizrečenih ideja, ili je drama pogodniji žanr za neke vaše opservacije?
Ne mislim da mi nakon završetka romana ostaju još neke njegove neizrečene ideje – trudim se da oživim sve koje se teme tiču – ali preostaju ljudski i neposredni angažmani. Oni tada odlaze u – drame. Ono što sebi u romanu ne dopuštam – njegovo podređivanje vlastitoj ideji o svetu, ukoliko je i kakvu imam – u drami programski negujem.
Moje su drame, dakle, samo uzastopne forme mojih angažmana, ponekad eseji rečeni u formi dramskih dijaloga, ponekad ideje kostimirane u pseudoživotne situacije, ali uvek – čiste konstrukcije. One su, čini mi se, pogodnije za čitanje ili radio-emitovanje nego za teatar.
A što ih i pozorištu dajem – pa mi se čak i sviđaju – svedoči o tome da čovek često voli da radi ono što najmanje ume.
Navodite Berđajeva, Špenglera, Ničea, Kjerkegora kao filozofsku misao koja vas inspiriše. Može li Ničeova ili Špenglerova misao, na prime, biti i oblik jedne ideologije, ili ona za vas predstavlja istinitu životnu mudrost?
Možda i može (naročito za marksiste). Ali i da je tako, mene se njihova ideologija ne tiče. Tiče me se moguća životna istina (ukoliko i tu ne bismo poverovali marksizmu pa kazali kako je to isto, jer je životna istina jedne klase tek na drugi način iskazana njena ideologija, ili je možda stvar obrnuta, ne snalazim se u marksizmu baš najbolje.)
No comments:
Post a Comment