Vreme reči-XIi deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Arhesuština humane povesti“ – (nastavak i kraj) razgovor vodila D. Milanović, „Književnost“, Beograd, 5 - 6, 1985.

Jedan strani pisac boravio je u Beogradu pedesetih godina i napisao knjigu s naslovom „Beli orlovi“. Jedan od junaka bili ste vi. Kako ste se osećali i kako se sada osećate kao junak jednog romana? Šta mislite, koliko je vreme (i ono u zatvoru provedeno) uticalo na vašu orijentaciju ka književnosti i u književnosti?



Da li je to bio Lorens Darel? Jer Rebeka Vest pisala je o ratu, ne o poratnom vremenu. Uostalom, svejedno, moram vas razočarati. Nisam junak „Belih orlova“ (a ni junak uopšte). Studentska organizacija kojoj sam pripadao imala je dosadno građansko ime SDOJ (Savez demokratske omladine Jugoslavije).

Ja lično bio sam desni socijaldemokrata. (Što je u ondašnjoj političkoj shemi bilo, izgleda, još crnje nego biti monarhist, mada je i jedno i drugo bilo prilično s tamne strane sudbine.)

Vreme u zatvoru ni najmanje nije uticalo na moj izbor zanimanja. Ali vreme uopšte možda jeste. Godine 1941. i 1944, svakako. Da njih nije bilo, ja bih verovatno i sada bio u Londonu, ali bih ovde izvesno – krao Bogu dane.

A sada je bar neizvesno da li to činim.

Šta mislite o odnosu piščeve biografije i njegovog dela? Koliko je ova veza bitna za objašnjenje samog stvaralaštva? Kakav je vaš odnos prema toj sprezi?

Ako zanemarimo biografiju, u smislu ukupnog životnog iskustva, koja se često javlja kao neskriveni izvor građe za neko delo, ona se u književnost može prokrijumčariti još na dva načina: svesnom transpozicijom piščevog života ili nekog njegovog životnog iskustva u život književnog lika, ili potpuno nesvesnom penetracijom tog iskustva u rukopis.

Pretpostaviti da to nije tako, znači poverovati da pisac kroz život prolazi kao kroz vodu, senka na kojoj se ne hvata vlaga i da za njega važi izreka „Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba“. Drugo je pitanje koliko i da li uopšte pisca valja uzimati u obzir prilikom tumačenja njegovog dela.

Da li delo primati i tretirati kao autarktičnu, autohtonu celinu, možda čak i bez veze sa životom i realnošću (s vlastitim životom i vlastitom realnošću, jednom, dakle, originalnom i autogenetičkom strukturom), ili ga posmatrati i ispitivati samo kao segment jedne opštije realnosti, u koju, onda, ulazi, razume se, i realnost piščevog predživota.

Oba metoda imaju i svoje vrline i svoje mane. Prvi je nesumnjivo književno i profesionalno čistiji, gotovo bih rekao „pošteniji“, u svakom slučaju bezopasniji za pisca, ali, ako se izgubi u tehnikalijama forme, ponekad mu izmiče shvatanje celine i nekih njenih značenja, koja izvore nemaju u samom delu;

ponekad kodovi, šifre vezane za biografiju i psihologiju pisca ostaju zauvek nedešifrovani, što može dovesti do pogrešnih interpretacija, promašenih zaključaka.

Drugi je metod eklektičan i nosi u sebi sve prednosti, ali i nedostatke sveobuhvatnih disciplina: širina pogleda sužava njegovu dubinu, i konfuzija je stalna pretnja, ali on priznaje povezanost realnosti dela i ostalih realnosti koje u njemu učestvuju (i piščeve biografije, između ostalog), i ponekad ima više izgleda da pronikne ne samo u njegovu suštinu, već i u razloge zbog kojih je ona takva a ne drukčija.

Uistinu ne znam koji je metod efikasniji. Razmišljam – da li je važnije kakav je čovek, ili kakvog je porekla (biografije)? Reći ćemo „kakav je“, naravno. Ali ako želimo znati zašto je takav, moraćemo se obratiti njegovom poreklu (biografiji, životnom iskustvu).

Može se, međutim, kazati da ako je neko „takav kakav jeste“, savršeno je nevažno „zašto je takav“, važno je samo „kakav je“. Samo, ponekad, ako ne znamo „zašto je neko takav kakav jeste“, nećemo stvarno znati ni „kakav je“.

ja, takođe, imam svoje životno iskustvo, određeno mojom biografijom. Kakva je da je, ona je moja i druge nemam. Sve i da hoću, ne bih je se mogao odreći. A neću. Mislim da mi potpuno odgovara.

Nema u njoj ničeg čega bih se naročito stideo, u svakom slučaju ne više nego kod manje-više svakog drugog čoveka. Ali, razume se, ima štošta bez čega sam mogao da prođem. (A i to je pitanje: da sam mogao, prošao bih.)

Kao građanin, dakle, prihvatam u celini svoju biografiju i sve njene posledice po moj život (ne marim da, kada se osvrnem, iza sebe vidim sve same rupe, tako česte kod ljudi koji radi neke imaginarne budućnosti odbacuju svoju prošlost, jedinu realnost našeg života).

Kao pisac, međutim, odbijam, koliko mi je god moguće, posledice te biografije po moje delo. Da bi ono izražavalo jedno šire iskustvo, da bi se domoglo izvesne univerzalnosti, bez koje nema prave umetnosti, potrebno je da ne dozvolim da moj život (biografija, lično iskustvo, a sa njim i sve njegove – predrasude) bitno na to delo utiče. Od snage i efikasnosti otpora samom sebi zavisiće i dubina i obim mog razumevanja života – a to su uvek „oni drugi“ – pa i smisao onoga što radim.

Ukoliko Knjiga Propovednikova (4, 11) iz vašegprvog pitanja nije u pravu.

Jer ako jeste, čemu se truditi oko nečeg čega nema pod suncem.