“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.
Poznavaoci vašeg opusa najčešće zastaju pred pitanjem kako je bilo moguće da se pisac višetomne porodične sage (“Zlatno runo”) opredijelio za paraliterarni žanr? Maslim, dakako, na vaš poslednji objavljeni roman “Besnilo”, kojim ste postigli velik uspjeh i koji je već tiskan u dva izdanja.
U svetu, zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacija, privida, animacija, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.
Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, dok se jednog jutra ne probudimo, pogledamo u ogledalo i vidimo da smo ostareli – i to, dabome, ne tokom predhiodne noći već tokom celog života – i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti.
Para-svet neizbežno zamenjuje Svet, ne jedino u polju njegove materijalnosti, fizisa, već i u našoj duhovnosti, moralnosti, ljudskosti, našim društvenim odnosima, pa i politici. Umesto morala imamo para-moral (ponekad bismo ga mogli nazvati i trgovačkim, komercijalnim, sledeći razliku između para-književnosti i književnosti);
Politika fukcioniše kao čista para-politika; para-ciljevi se predstavljaju kao pravi ciljevi, ponekad čak i kao pra-ciljevi istorije. Kao iz bolesne more, svet se pestimističnom oku javlja s žigom proizvodnje neke tajastvene, monstruozne Svefirme, koja je kroz humanu evoluciju,
iz ko zna kakvih razloga, za nas neprimetno, naš pravi svet zamenila jednim lažnim, veštačkim, sintetičkim pseudo-svetom, para-svetom; davno još umorenu našu prirodu, njenom holo-slikom, ispraznim prividom iščezle stvarnosti; a ljude – animiranim leševima, u stvari, humanoidnim strojevima
(kako se to zbiva u mom novom romanu „Atlantida“, gde se, kod malog broja ipak zaostalih pravih ljudi, pra-ljudi, čak i pre spoznaje da žive u artificijelnom, mrtvom svetu, otuđenost javlja kao užasavajući osećaj da se ne boravi među svojima, u svom svetu, u svojoj stvarnosti, nego u nekoj tuđoj, neshvatljivoj i pogubnoj, u modelu koji samo liči na humani svet, ali to nije).
A ako para-životom živimo, logično je da njega najskladnije izražava para-literatura.
Samo, pazite, u našoj bi metafori iz toga sledilo da je stvarna para-literatura, zapravo, ona što smo je dosada držali pravom; klasična, dakle, jer samo ona izražava suštinu para-sveta. (A to ne možemo reći, jer se njena uspela dela redovno i dosledno nalaze u otporu protiv takvog ne-ljudskog, lažnog sveta.)
Prava bi literatura, zatim, ako pođemo korak dalje, bila upravo ona koju sada, s nešto indukovanog, nešto hinjenog, a nešto i opravdanog odbijanja, zovemo para-književnošću; jer samo ona izražava i naličje tog para-sveta.
(A to ne možemo reći, jer ova još, ni u formi, ni u snazi, ne samo da ne dostiže i prosečna dela klasične književnosti nego ni značaj svojih vlastitih sadržina i tema.)
Stoga, da nepotrebno ne bismo vređali osećanja poštovatelja Velike umetnosti, pođimo drugim, zaobilaznim putem. Pogledajmo kako stvar stoji s odnosom proznih sadržaja, tema, ideja i realnosti naših života, i kod tzv. para i kod tzv. prave književnosti.
Očito je da se ova druga, u većini, pa i najboljih primera, bavi problemima suštinski vezanim za prošle vekove, naročito XIX, i to bez obzira koliko oni, po sebi ili posredstvom rukopisa, izražavali ono univerzalno i „večno ljudsko“.
Očito je, takođe – premda, usled nesavršenosti forme, znatno manje – da se pretežno tzv. para-literatura zasada bavi i nekim bitnim problemima ovog vremena, ili onima koji će to, blagodareći nesporazumu oko značenja reči „progres“, uskoro postati. (Kasnije ću dati i primere za to.)
Razlozi izvesnog nesklada između tema „prave“ književnosti i našeg pravog života (mada je, u para-svetu, i on lažan) najmanje su dvostruki. Prva je ograničavajući pritisak tradicije, izražen kroz istoriju discipline.
(Drugo sabiranje dobrih primera najzad ibrazuje normativ, zatim zakon, najzad tabu, od koga se vrlo teško odvojiti, nekad čak i opasno, čemu svedoči, doduše privremena, žalosna sudbina eksperimenta u umetnosti.)
Drugi je procesno vezan za prvi i leži u neposedovanju odgovarajuće književne forme za te nove sadržaje, forme koja bi spojila sve prednosti ove vrste književnosti, a izbegla njihove mane, recimo nekomunikativnost kod jedne, trivijalnost kod druge.
(Procesna veza sadrži se u tome što tabu sprečava probe s novim sadržajima, a bez proba, pa i neuspeha, nove se forme ne postižu.)
To bi, malo površno, bili razlozi. A zaključak: da je „para“-literatura, u pogledu romanesknih sadržaja, predhodnica „prave“ (za kritiku, jamačno, i žrtveno janje);
u tematskom polju, ma kako nesavršeno, formalno nedostatno, ponekad zbilja „fušerski“, često plitko, ona ipak obrađuje bitne teme buduće istorije književnosti, u kojoj će, dovedena do visoke forme, današnja para-knjiga biti i prava, a para-literaturu će zastupati neke sasvim druge teme i forme.
Zaostatak „prave“ je privremen. Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena. Naučna fantastika, već odavno i s pravom primljena na književni „Olimp“, još, doduše, kao demijurg, ta fantastika, koja će, nesumnjivo, za par hiljada godina,
ako ih Vrsta doživi, biti ondašnja stvarnost, otvorila je u zidu tabua brešu, koju su, kroz istoriju umetnosti, otvarali prvi „obični ljudi“ u književnosti, zvukovi mašina u muzici, utisci umesto bića i predmeta u slikarstvu, a u vajarstvu najpre ljudi umesto nadljudi i bogovi, potom plehani hepeninzi umesto ljudi.)
No comments:
Post a Comment