“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – (nastavak) razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.
Obećao sam primere.Evo ih iz oblasti kosmološkog, termonuklearnog, biološkog, ekološkog, psihoneurološkog, kibernetičkog, tehnološkog i socijalnopolitičkog hazarda s kojim živi čovečanstvo.
Ne vidim zašto tema ozbiljne književnosti ne može biti – u polju odnosa s Kosmosom – i priča Spielbergovog „Bliskog susreta treće vrste“, osim ako naš znameniti antropocentrizam svaki drugi život u Svemiru definitivno nije odgurnuo u zonu nemogućeg, pa time i u zabavnu beletru?
Ne vidim da terorističko nuklearno kremiranje New Zorka, ispričano u romanu „Peti konjanik“, ne sme postati siže i „prave“ knjige, ako je već prilično duboko u sižeu današnjih tehničkih mogućnosti?
Ne vidim zašto i tzv. pravi pisci (za razliku on nekih „nepravih“ s margina umetnosti) ne smeju zamišljati svet posle nuklearne katastrofe, kada se mogućnostima organizovanog života posle nje već uveliko bave kompetentne vladine službe.
(Budući strogo naučne, one, doduše, ne tvrde da će se svakako moći živeti; samo ispituju kako će se živeti, ako se to uopšte bude moglo.) Uostalom, Grass već piše knjigu o Zemlji pod dominacijom pacova. A ne zaboravimo da je za Rusiju s početka XIX veka Napoleonova najezda bila prava „nuklearna katastrofa“ – u srazmeri s ondašnjom tehnologijom smrti – posle koje smo dobili jedan „Rat i mir“.
Ne vidim da biogenetički hazard, kojem smo izloženi, treba zauvek da ostane fabula jedino para-romana, kao što su Cocova „Koma“ (u koju je upleten još jedan temeljni kvalitet naše civilizacije: kupoprodaja svega, pa i ljudskih organa) i Shobinov „Nerođen“ (što u superinteligentnom fetusu naslućuje nov tip humaniteta, zasada tek nedovršen nacrt na dizajnerskim pultovima nauke)?
Uostalo „prava“ je književnost, da spomenemo samo Huxlezja, već u takve teme suvereno ušla.
Ne vidim da će umetnost svoju čast dovesti u pitanje ako od J. Herberta, pisca „Pacova i Legla“, preuzme njegove ekološke teme, ili jednu još radikalniju iz Seltzerovog „Proročanstva“? (O trilogiji „Dune“ Franka Herberta, remek-delu ekološki orijentisane proze, neću da govorim, jer je ona u većini svojih formalnih aspekata već u onome što smo i dosada smatrali – umetnošću reči.
Parapsihologija je vć odavno tema klasične književnosti – i nje i naših života – da bi priče Kingovog „Tvorca vatre“ ili Blattyjevog „Egzorciste“ bile za nju nepodobne. Kad već nisu podobne, ni nevažne za policije i tajne službe sveta, što bi to bile za umetnost?
(Imam, naime, apsolutno poverenje u sposobnost policije da, samo ako to hoće, razdvoji istinu od laži.) U laboratorijama za parapsihološki rat, reč je o našem umu, našoj slobodnoj volji – o našoj koži, dakle – a sve što se naše kože tiče, tiče se i naše umetnosti.
Kompjuteristika i kibernetika već uveliko utiču na naše živote – a vremenom će uticati sve dublje i fundamentalnije – da bi se ljudskim problemima vezanim za ovu revoluciju, presudniju od svih dosadašnjih, bavili jedino tzv. trećerazredni romani, premda, istini za volju, među njima ima formalno uspelijih od osrednjih dela tzv. prave literature.
Ističem i čest paradoks: uspela paraliteratura podrazumeva kod čitaoca veću verziranost, solidnije obrazovanje od većine knjiga lepe književnosti. I najozbiljniji urbani romani čitaju se bez naročitog intelektualnog napora, ukoliko se sam pisac nije potrudio da ih napravi dosadnim – što meni redovno polazi za rukom – ali za poneke od ovih drugih, „nižih“, potrebno je opet se vratiti u školu.
U „Luciferovom ključu“, na primer, tema je kriminalno reprogramiranje komjutera Pentagona i njujorške berze, s ciljem da se iznađe formula pomoću koje će se svi komjuteri sveta staviti pod jedinstvenu operativnu kontrolu. Izvesne stranice kao da su isečene iz udžbenika Više matematike.
I ako mi sada kažete da je to nemoguće, da su pisci prevazišli tehničke mogućnosti zločinaca, pozvaću vas da otvorite novine i pročitate vesti o sve češćim „intervencijama u zvanične komjuterske programe“, da se uverite kako je mašta pisaca samo preduhitrila maštu kriminalaca.
Živimo u uslovima globalne i višestrane socijalnopolitičke manipulacije i rastućeg industrijskotehnološkog hazarda. U Bopalu je, na primer, dokazana komercijalna povezanost industrijske nesreća s nesrećnom politikom jeftinih, ali nedovoljnih siguronosnih standarda u Trećem svetu.
Iz toga sledi da teme Haileyjevog „Preopterećenja“ (raspada elektrosistema u džinovskom gradu sa svim nevoljama što ih on ljudima donosi), ili Wallasovog „Dokumenta R“
(zavere za stavljanje van snage jednog amandmana o zaštiti ustavnih prava građana, kojim se priprema totalitaristički prevrat) prirodno moraju postati deo tematskog fonda i tzv. prave literature, ako ova uistinu želi da živi i deluje danas.
Izlazimo iz burnog, neizvesnog, opasnog astrološkog znaka Ribe i ulazimo pod znak Akvariusa, koji nam obećava ljubav, slogu, prosperitet. Ništa, na žalost, ovo obećanje ne potkrepljuje.
A u kući gde svi strahuju i tuguju, ne može jedino pisac biti veseo. Ako ćemo pravo, uostalom, ni ona Velika, Prava književnost, nikad nije bila naročito egzaltirana životom.
A ako je u ovoj disciplini kako se nešto radei važnije od toga šta se radi – kako ja držim – forma uvek bitnija od sadržine, jer druga pripada stvarnosti, a samo forma umetnosti, onda, u načelu, nema teme, sižea, fabule, ideje, priče koju pogođena, uspela, savršena forma ne može uvesti u književnost.
Jer, ako je pisac pravi, prava je i književnost.
Ako nije, nikakva ga dopuštena, „legalna“ literarna tema pravom neće načiniti.
No comments:
Post a Comment