“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – (nastavak) razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.
Pretpostavlja tada da se ne slažete s tezom da ste napravili “neuobičajen” skok i da u kontinuitetu vašeg rada nalazite i te kako opravdane razloge za pisanje žanrovske proze?
Pre nego što potvrdno odgovorim na pitanje,dopustite mi da posumnjam u vrednost popularne odrednice „žanrovska proza”. Mislim da ona potiče delom od zablude da “žanrovska dela” prvenstveno određuju, pa time i limitiraju, naročita Pravila žanra, delom od naše psuedonaučne potrebe za klasifikacijama,
a delom od puritanske želje da “čistu” književnost sačuvamo od izvesnih sadržaja, koji su, više zbog nesavršene, niže forme umetničke realizacije nego usled vlastite bezvrednosti, ostali van njenih zvaničnih granica.
Opet se, vidite Forma javlja kao presudan činilac u tome hoćemo li neko delo priznati za književno, ili ga ostaviti u para-literarnom limbu. A ta Forma nije jedino način pisanja, već i način shvatanja stvarnosti kao literarne građe.
To je faktor zbog kojeg kriminalističku priču “Zločin i kazna” smatramo dubokom umetničkom studijom ljudske duše, zločina i morala, jednu drugu, “Ime ruže”, čitamo kao literaturu, ponekom Simenonu bar procentualno priznajemo književne vrednosti, ali – Chandlera, Archera, Forsytha, Sheldona, Deightona, Higginsa, Ladluma ili Urisa držimo u zabranima žanra.
Ono što muti sliku je nesumnjivo postojanje izvesnih Pravila igre kod svakog pojedinog žanra. Samo ona postoje i u književnim žanrovima, bar koliko vas sprečavaju da ljubavni roman pišete kao što pravite ratni, ili da istorijski ostvarujete sredstvim naučnofantastičnog (premda u “Atlantidi” upravo to pokušavam.)
Mislim da je nesporazum u tome što smo pojam Forme zamenili pojmom Pravila igre. A oni nisu podudarni, ni po poreklu, ni po funkciji. Forma je termin za “umetničku stvarnost” jednog dela; Pravila igre su, međutim, forme same stvarnosti. Pravila igre, stoga, žanr preuzima iz stvarnosti kojom se bavi.
Ali Formu možemo izeti jedino od umetnosti. Ako, dakle, postoje Pravila igre žanra – najuočljivija kod detektivske priče – ona automatski postaju opšteknjiževna kad se Forma domogne određene književne visine, kad se način pisanja usavrši i načinom shvatanja izabrane materije (E. A. Poe u “Ubistvu u ulici Morgue”; savremeniji dokaz tome su i neke knjige G. Greena).
Čini se da vam je stalo do toga da dokažete kako vaša nova “faza”, označena ponajpre “Besnilom”, ne znači neku neobaveznu digresiju ili odmor od “ozbiljnog” pisanja, već da je posredi logično trasiranje davno započetog puta.
Ako, dakle, pristajete da, bar za potrebe ovog intervjua, formulu “žanrovska proza” shvatimo kao dvomisao kojom nastojimo da je oslobodimo obaveza da u formi bude dobra kao i svaka druga literatura,
pa književnim kriterijumima podložna kao i svaka druga, meni će biti lakše da objasnim zašto “Besnilo”, “1999” i “Atlantis” ne smatram iskoračenjem ni van umetnosti, ni van mojih tema, pa ni van mojih duhovnih interesa.
U pogledu Forme, ove tri knjige su pokušaj da se na žanrovskim temama, posredstvom sve umetničkijeg rukopisa, postigne neko jedinstvo “para” i “čiste” literature. Drugim rečina, da se, uz poštovanje Pravila igre, para-književnost piše formalnim sredstvima prave, da, tako, i postane – prava.
Put liči hodanju po žici i ni najmanje nije jednostavan. Svaki se pogrešan korak plaća. Ako vas omame dubine (sadržaja) i mogućnosti pokreta (forme), pašćete u ambis književnog ekskluziviteta, pa i nerazumljivi postati;
a ako se, pak, po razapetoj žici (priče) isuviše spretno, vešto, lako krećete, upašćete u klišetirane, stereotipne pokrete imitatora, čija je akrobatika uspela samo zato što je na isti način već bezbroj puta oprobana.
Što se tiče ideja, tema, sadržaja, stvar je, čini mi se, još jasnija, a prirodna povezanost i međuishodnost opšteg duha “Besnila” i “1999” i, recimo “Zlatnog runa” (naročito VII toma koji je u pripremi) još vidljivija.
Ona je u antropološkom karakteru mog rukopisa, bez obzira na stepen u kome se ona u pojedinim delima ispoljava. Moje književne težnje išle su uvek u pravcu antropološkog romana, ukoliko se pod njim može podrazumevati naročita forma koja za dominantan inters ima čoveka-vrstu pre nego čoveka-jedinku,
sudbinu čoveka kao takvog više nego usud ovog ili onog humanog uzorka, bez obzira koliko se pojedinačnog moralo sintetizirati da bi se dobila neka antropološka opštost – romana, dakle, kome je antropos dominantna tema, a njegove psihološke, intelektualne, emotivne, sociološke ili istorijske odrednice tek pomoćna sredstva u oblikovanju tog osnovnog cilja.
Antropološki karakter “1999” ne treba dokazivati. U pričama u kojima je čovek sveden na opšti biološki pojam, i gde, osim dekorativnih elemenata, jedva da ima nečeg što bi jednog junaka od drugog razlikovalo, u pričama u kojima jedine razlike među ljudima potiču od pripadnosti različitim tipovima čovečanstva, antropološke su, dakle teme, i roman je prirodno – antropološki.
Ali ja sam s tom namerom pisao i “Zlatno runo”. Ja u njemu nisam pisao samo fantasmagoričnu povest Doma Njegovana u Beogradu, Srba ili Balkana, već sam pokušao da predložim jednu umetničku antropologiju rađanja civilizacije od imaginarnog trenutka njenog odricanja od viših mogućnosti humaniteta, sadržanih u spirituelnoj alternativi, čija je mitska metafora plovidba Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.
I ja u “Atlantisu”, koji pišem, bez obtira na krajnje aktuelnu temu ljudske slobode i sadašnjosti u kojoj se ona događa, ne pričam priču o jednom naročito izdvojenom, izabranom čoveku, već o čoveku uopšte, pričam mračnu povest antropolških korena materijalističke civilizacije i njene beznadežne budućnosti.
No comments:
Post a Comment