“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – (nastavak) razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.
Tako je, kao nastavak vaših umetničko-antropoloških istraživanja, nastala “1999”, koja upravo izlazi u izdanju zagrebačke redakcije Cankarjeve založbe. Niste li, u međuvremenu, sledili i svoju ambiciju da svaku novu prozu oblikujete na drukčiji način?
Ne, uveravam vas da nisam; svakako ne – zbog neke novine. Tačno je da uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu,
i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje – inače tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza tako reći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura.
Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti. I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.
Ne bih preterao ako bih kazao da, zapravo, za svoje knjige nikad ne tražim formu – ja. Traže je, u moje ime – moje ideje. One odbacuju forme koje im, iz komoditeta, natura moja spisateljska rutina, one uporno traže oblike kroz koje će se najbolje izraziti, i postaju literarnom pričom tek ako ih i kada nađu.
Ako ih ne nađu, ne realizuju se kao romani; ostaju po mojim beležnicama kao literarne himere ili nadgrobni spomenici neuspeha, kako hoćete.
Možda je upravo za ovo što govorim „1999“ i najbolji primer. Ona, u izvesnom smislu, nije samostalno delo, premda se bez teškoća čita kao da jeste. Ona je , u stvari, preludijum za „Atlantis“, roman koji radim na nekim nerazvijenim ili neiskorišćenim, a bitnim idejama četvrte povesti iz „1999“, pod naslovom „Blaga vest“.
Izgledaće kao da „Atlantis“ sledi i razvija „Blagu vest“ kroz istoriju, kroz koju, ograničena temom, „Blaga vest“ ne može da se kreće. A istina je upravo obrnuta. „Blaga vest“ je sažimanje jednog sporednog aspekta „Atlantisa“, koji je presudnu važnost dobio isključivo pomoću konteksta „1999“, jedne nove forme.
Jer, kada sam rešio da „1999“ pišem, sve pripreme za „Atlantis“ bile su gotove, i ja sam već davno bio neke odlomke u beogradskom časopisu „Savremenik“. „Atlantis“, koji je stvarno bio gotov, trebalo je samo realizovati, uvesti u njegovu ekskluzivnu formu. I šta se dogodilo?
Izvesne, antropološki plodne ideje, egipćanskog porekla, iz Platonovih dijaloga („Kritija“, „Timaios“), pretpostavke o sukcesiji više čovečanstava i polimorfnost istorije, jednostavno nisu mogli stati u fabulu, ograničenu na nekoliko godina linearnog vremena, od 1985. do 1999. godine.
Čvrsta kompozicija „Atlantisa“, a još više angažovanost u analizi tekuće civilizacije, onemogućavala je varijacije na temu sudbine Vrste i spuštala maštu na teren racionalne kritike. I to bi, mene što se tiče, bilo u redu da nisam osetio kako bih, pišući knjigu, sve vreme žalio što nisam napisao – jednu drugu.
Odlučio sam stoga da najpre napišem tu drugu, jer sam znao da je, ako počnem s „Atlantisom“, nikad neću napisati. U njoj sam, slobodan od teze, vrlo jasne u „Atlantisu“, mogao da zamišljam razne modele čovečanstva i da u njihovim uslovima ispitujem ljudsku sudbinu.
Možda i da se lično zabavljam. (To mi, dabome, nije naročito uspelo. Jer kad god mi je saosećanje našlo neko dobro i srećno rešenje, književnost je uvek spremno nalazila bolje, ali nesrećno.)
Možda bi se razlika između dve knjige, iste inspiracije i iste antropološke prirode, ali sasvim različite umetničke forme, mogla i ovako definisati:
„Atlentis“ je misija koja zabavlja; „1999“ zabava koja ima i izvesne dužnosti.
Roman „Besnilo“ građan je, s gledišta forme, na principu paralelnih diskontinuiranih fabula koje objedinjuje isti prostor – londonski aerodrom Heathrow. U prozi „1999“, koju čini šest priorvijesti, tj. šest diskontinuiranih ali komplementarnih fabula, objedinjujući faktor nije prostor nego vrijeme.
To ste izvrsno zapazili i samim tim odgovorili na pitanje zašto je u „Besnilu“ sve paralelno ali diskontinuirano, a u „1999“ sve diskontinuirano ali komplementarno. Zato što je prvo forma prostora, a drugo forma vremena. Prvo se ostvaruje kao roman paralelnih priča, drugo kao priče diskontinuiranog romana.
Jer, „1999“ je, sa gledišta roda, očevidan hibrid; kentaurska tvorevina, literarni mutant nastao rekombinacijom zbirke pripovedaka i romana; sistem od pet nezavisnih proznih jedinica, ispisanih u trećem licu, koje kroz neizračunljivo vreme spaja ispovest, pisana u prvom.
I utoliko je to zbirna priča. Ali, to je i roman, ako se u različitim junacima prepozna ista sudbina i dešifruje antropološka ideja koja ih spaja.
Stoga će knjiga, od svakog kome je stalo do kontinuiteta i harmonije, biti čitana kao roman, iako je pisana kao zbirka priča. Oni, pak, koji ne veruju u božanstvo kauzaliteta i žude za slobodama Slučaja, čitaće je kao zbirku priča, iako je mišljena kao roman.
Evo, uostalom, još jedne prilike da vidimo kako to ideja sugeriše formu. Kako možete opisivati pet čovečanstava, međusobno razdvojenih milionima godina, a da to ne činite u obliku izdvojenih celina (priča, dakle), od kojih će tek unifikatorske ideje napraviti roman?
Ideje, razume se, ne kao neke ravnodušne apstrakcije, već kao lajtmotivi koji će se kroz sve priče varirati, rađajući komplementarne dramske situacije, a na kompozicionom nivou ono što od te zbirke priča čini roman.
No comments:
Post a Comment