Vreme reči-XIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – (nastavak) razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.

Može li se reći da je i godina 1999, koja se u knjizi ponavlja, jedna od takvih unifikatorskih ideja?



Dabome. Ali, ne samo ona. I ona.

Što u vašoj knjizi ta godina simbolizira? Reklo bi se po svemu sudeći, da nagoveštava dolazak apokalipse?

Ono što je za tu godinu rekao Nostradamus: „U sedmom mesecu godine 1999, s neba će doći veliki Kralj terora.“ Simbolizira, dakle, kraj sveta. Ne, razume se, nužno i kraj planete, samo jednog modela života na njoj, jednog tipa civilizacije.

I opet, razume se, ako se ovo ne shvati doslovno: da će svet propasti 6. jula 1999, tačno u 17,30 posle podne po Greenwichu – da bi u androidskom ponavljanju humane istorije uvek u to vreme propadao – nego kao mogućnost, rekao bih, i izvesnost da će jednom priopasti, ukoliko i dalje progresom bude smatrao usavršavanje najkobnijih strana civilizacije, njene materijalističke suštine.

Zapravo, 6. jula 1999. je provizoran datum, dobar za propast kao i svaki drugi. Moguć kao i svaki drugi. Ono što je, na žalost, manje moguće jeste da se mi toliko izmenimo da ga izbegnemo, ma kad do njega došlo.

Čovečanstvo iz mog romana nije ga izbeglo. U prvoj priči knjige („Zlatan kraj“) katastrofa se i događa 1999, uprkos zakasneloj demonstraciji spirituelne alternative. U drugoj priči („Novi Jerusalim“) govori se o posledicama 1999. kroz istoriju Drugog, mutantskog čovečanstva, sastavljenog od, robotima opsluživanih, izolovanih i samodovoljnih,

mentalno potpuno različitih jedinki, čiji najumniji predstavnik, jedan arheolog, spasonosnu alternativu ovom individualističkom stazisu nalazi u ledu Severa, u iskopinama sibirskih koncentracionih logora, koje besprekornim naučnim i logičkim tumačenjima pretvara u idealni koncept društva.

U trećoj priči („Poslednji čovek na svetu“) umire jedina preostala humana posledica 1999, poslednji mutant na svetu, koji sam čini Treće čovečanstvo; umire u posedu toliko žuđenih alternativnih spirituelnih, pa i nadnaravnih moći – može, naime, čistom voljom i „brda pomerati“ – ali bez mogućnosti

da ih na bilo šta korisno upotrebi, jer sem njega ničeg više živog nema, i svet nasleđuju roboti, animirane biološke kopije ljudi, pripadnici budućeg Četvrtog čovečanstva, s obzirom na ne-živu svoju prirodu, savršeno prilagođeni materijalističkoj civilizaciji, protiv koje se uzalud bunila živa priroda pravih ljudi.

U četvrtoj priči („Blaga vest“), priči tog Četvrtog čovečanstva, godina 1999. još jednom se približava, kao da se, iz misterioznih razloga vreme prve priče ponavlja, ali to je privid, kao i sve u toj priči, jer vreme je drugo, a ponavlja se jedino humana povest.

U petoj priči )“Dan šesti“) godina je 1999. i opet je 6. juli, i opet 17,30 po podne, ali je vreme drugo, i u tom Petom čovečanstvu, svetu apsolutnih nužnosti, najdenom, paradoksalno, famozna se godina 1999. i Nostradamusovo proročanstvo ne obistinjuju.

(Ne smem reći zašto, nadam se da će knjigu neko ipak čitati.) I najzad, u šestoj priči („Međuigra“), nekoj vrsti kratkog post scriptuma, uplašen da nisam zvućao suviše optimistički, dopustio sam mogućnost da se 1999, jednog kasnijeg datuma, ipak dogodila. Ali, da li jeste ili nije, ostaje neizvesno. Više optimizma nisam iz sebe uspeo iscediti.

Razume se, pored ideje o finalnoj 1999. godini, u knjizi ima i niz drugih „nosećih“ ideja: Platonova, prema Solonovom izveštaju iz Saisa, o „više čovečanstava“;

ideja o Zlatnom kraju preuzeta od Orwella; manihejska ideja o večnom sukobu svetlosti (Duha) i mraka (Materije); ideja Mesijanstva, provučena kroz sve glavne likove svih priča, i nešto drukčije shvaćena nego u „Vremenu čuda“ itd.

Postoje, takođe, i sekundarne, iz „nosećih“ izvedene ideje, koje se ne sprovode kroz celu knjigu, već nadahnjuju samo pojedine priče. Takva je, na primer, u „Danu šestom“ ideja o „svetu apsolutne nužnosti“, u kome se sve zna unapred,

gde je sve programirano i predviđeno, i gde nema slučaja, pa ni neizvesnosti, svetu totalnog, beznadežnog Reda, o kome sanjaju sve totalitarne doktrine. Ili u „Novom Jerusalimu“ ideja o bespredmetnosti logike u susteru sa istorijom i životom.