“Kroz 1984. odavno smo prošli“ – (nastavak) razgovor vodio Z. Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.
Spomenuli ste Zlatan kraj iz Orwellove „1984“, George Orwell bio je prošle godine, iz razumljivih razloga, možda najcitiranijih, pa i najčitaniji pisac na vsijetu. O njemu su se čule svakojake, kontraverzne ocjene, što je često više ovisilo o društveno-političkom kontekstu i zemlji iz koje su dolazili ti glasovi, nego o „ukusu“ hipotetskog kritičara i čitaoca.
Činjenica je, svim kontraverzama unatoč, da Orwellovo delo rijetko koga ostavlja indiferentnim. Kakav je vaš odnos spram tog pisca? Pitam vas to stoga što je vaša „1999“ stanoviti hommage autoru „1984“.
Takav da sam mu, iz dubokog poštovanja što ga osećam i prema njemu kao ličnosti i prema njegovom delu, posvetio „1999“. U okviru zbirke eseja „Otac Hronos i majka Gea“, komparativne, amaterske, dabome, studije
A. Haxley – A. Kestler, T. Mann – A. Solženjicn, njemu je posvećen odeljak A. Camus – G. Orwell. I nije reč jedino o njegoovj literaturi, već i esejistici i žurnalistici, koja je i danas, možda upravo danas, i te kako aktuelna.
Za mene lično nema nikakve sumnje na šta se „1984“ odnosi i tu dirljiva dijalektika „Literaturnaje gazete“, koja „1984“ smešta u buduće fašističko-oligarhijsko-militarističko-policijske i šta ti ja znam još kakve USA, slabo pomaže da se sakrije prva i prava Orwellova namera: denuncijacija oligarhijskog socijalizma.
Kažem prva i prava, jer su me istraživanja navela na ideju da iza nje, iza te prve i prave, postoji i jedna daleko bitnija, plodnija, zanimljivija, druga i prava namera (ako ne uvek i namera, svakako realizovana ideja),
koja nadilazi užu društveno političku funkciju, i postaje univerzalna, antropološka, i u najmanju ruku ona koja od kritike jedne sumnjive budućnosti postaje analiza jedne sumnjive prošlosti, od futuristike – metaistorija.
Hoću, drugim rečima, da kažem da mi nismo tek sad prošli kroz 1984. godinu, ponajmanje da nas ona tek očekuje; mi smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, u onome što je ona od nas napravila, prošli već vrlo davno.
Jer osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudobudućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je, on je – prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot, a ne Jeremija.
I bez obzira koliko prvu Orwellovu nameru smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze: u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvosmislenu istoriju, a ova, po svom liku, takođe, dvosmislenog čoveka.
A dvosmisleni čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvosmislene. Pa realizovane se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa. Kad je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
U impozantnoj sagi „Zlatno runo“ prikazali ste sudbinu više generacija, sve do mitskih, Doma Njegovan Nisu li vaše „londonske“ proze – mislim na vaše dve najnovije knjige i treću koju pišete –
posledica želje da se udaljite iz bizantijskog i balkanskog svijeta u nešto što ima dimezije kosmopolitskog, čak i bez obzira što autentičan pisac i u svom lokalnom svijetu uvek pronađe dimenzije univerzalnog?
Apsolutno, definitivno – ne. U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, kako i sami rekoste, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tako gde je pisac, tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nekakav drugi i ne postoji.)
Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, kod kojih je univerzalnost često samo – vazduh.
Nemojte, pri tom, zaboraviti – citiram „Zlatno runo“ – da je ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture
(u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može) helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za to vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.
Razlozi mog privremenog i prividnog udaljavanja su drugi i ja sam ih delimično objasnio u odgovoru na vaše drugo pitanje širenjem baze svojih antropoloških istraživanja, koliko ih književnost dopušta.
Već posle „Zlatnog runa“ vraćam se, u „Srebrnoj ruci“, VIII vizantijskom veku i ikonoboračko-ikonofilskom građanskom ratu, prvoj velikoj evropskoj duhovnoj revoluciji, posle hrišćanske; ovom, dakle, našem Balkanu, s jednog na kojem sam bio i kad sam pisao „1999“, na koji sam mislio i „Besnilo“ pišući.
Nadam se da naši čitaoci „Besnila“ nisu iz priče sebe isključili samo zato što se ona slučajno događa u Londonu? Jer, ona se idući put može dogoditi u Zagrebu ili Beogradu.
No comments:
Post a Comment