Vreme reči-XIIIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Romejski prsten“ – (nastavak) razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.

Na koji način se ta reinkarnacija književno postiže?



Da bi se to postiglo. o datom dobu treba što više znati. Na žalost, to neće biti dovoljno. Fakta po sebi ne otkrivaju život i duh vremena. Ona ga samo upućenom i opreznom oku nagoveštavaju. Ona mogu da posluže kao ubedljiv dekor za priču koja izvire s druge strane dodira sa tom stvarnošću.

Ta strana je magijska, u onom smislu u kojem je to epifanija, otkrovenje. Otkrovenje se ne objašnjava, ono se događa ili ne događa. Tako i remek-dela istorijskog romana, tu su ili nisu, a svaki pokušaj tumačenja transcendentne veze između živog pisca i mrtvog doba ostaje u sferi pukih književno-istorijskih i teorijskih racionalizacija.

Kako se “magijska strana” u pojedinim romanesknim primerima uspostavlja ili ne uspostavlja?

Manov “Josif i njegova braća” ili “Hadrijanovi memoari” Margaret Jursenar su remek-dela istorijskog romana, a Grejvsov “Vojvoda Velizar”, upravo zbog odsustva magije, žalostan promašaj jednog dobrog pisca.

Ukratko, istorijski je roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se na osnovu raspoloživih činjenica – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom, ondašnjem kontekstu oživljenih – vaspostavi Duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja.

Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.

“Zlatno runo” ne smatrate klasičnim istorijskim romanom, radija ga označavate kao antropološki roman. U čemu je razlika, konkretna i načelna?

U strogom smislu “Zlatno runo” i nije istorijski roman. U njemu je za tako nešto isuviše slobode i druge svrhe od rekonstruktivne, u prvom redu antropolške i metafizičke.

Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije.

Kako se “Runo” događa od protoistorijskih vremena mita, a istorijski od Adrianopoljske bitke 1205. do 1941, očevidno je da pored istorijskih komponenata, zavisnih od epoha, junak Simeon mora imati i izvesne opšte, zajedničke, fundamentalne, dakle – antropološke komponente.

Zašto su svi istorijski romani obavezno porodični?

Nikad o tome nisam razmišljao i ne bih vam znao odgovoriti. U stvari, jesu li? Čini se većina sadrži u sebi neke bitne porodične odnose. Ali zar toga, sve do najnovijeg doba, niste imali gotovo u svakom dobrom romanu?

Porodica je iščezla iz romana kad je počela iščezavati iz naših života kao osnovna jedinica šire zajednice i kad je zamenjena jakim samodovoljnim individuama, koje su se, odnekud, uvek na kraju otkrile kao slabe upravo zbog nepostojanja korena i prošlosti u porodici i genosu.

O čemu svedoče potonuli vekovi i svetovi?

O tome da ništa nije večno, pa ni mi. Mi naročito. Ali i o tome zašto nije večno. Najzad, možda, i o tome da je dobro što nije.

Kako pristupate rekonstrukciji : prvo sklapate ceo skelet, ili počinjete od jedne kosti, pa tragatei dodajete druge?

Načelno zavisi od tipa romana. U slučaju „Runa“, da sma pošao od jedne kosti, ko zna šta bih tehnikom paleontološko-arheološke postupne i logične rekonstrukcije dobio, a ja sam hteo da dobijem baš ovakvo „Runo“. Morao sam, dakle, najpre da sklopim ceo kostur, raspoređujući kosti u zamišljeni model romana, da roman tako reći u njegovim bitnim obrisima i ključnim scenama završim pre nego što sam ga uopšte počeo.


Bilo je, naravno, tokom pisanja izvesnog premeštanja kostiju, diktiranog novim idejama, ali nikad presudnog, koje bi deformisalo konačan oblik knjige. Radije sam i od najzavodljivije ideje odustajao nego da taj oblik izmenim.

Ne samo u liku UDB-e na Oblićevom vencu, s reevolucijama ste se susreli i književno uranjajući u vekove ... Pa ipak, uprkos revolucijama, ostaju „u punom dejstvu svi mehanizmi starog sveta“?

Pa, moraju ostati kad se ništa suštinski ne menja osim izvesnog odnosa među drevnim omaškama. Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti, pre nego što nam je ne izmene mikrobiolozi.

A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj presudnog momenta u kojem nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas smak svih alternativa čeka iza svakog istorijskog ugla. Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.

Kraj je u početku?

Gde se stiže, određeno je onim odakle se polazi. Jeste, kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da je civilizacija Razuma na smrt bolesna.

Sve su diktirine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.