“Romejski prsten“ – (nastavak) razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.
U kojoj meri, nezavisno od toka istorijskih zbivanja, autobiografski elementi mogu da utiču, i kod vas utiču, na oblikovanje pojedinih književnih likova? Koliko je lično iskustvo i književno zarazno?
To pitanje sam i sam sebi često postavljao, onda kada mi se činilo da u nečemu naslućujem neko svoje iskustvo, a opet kadar nisam da ga lociram. (Premda znam da sam nešto doživeo, pa prema potrebi romana premodelirao, neku ličnost, prekombinovanu, iz života preuzeo, ali najčešće toga nema.)
Ne smemo smetnuti s uma da osim individualne memorije postoji i memorija genosa, memorija Vrste, „genetičko sećanje“. A i da našu podsvest nije uredna arhiva u kojoj svaki dokument nosi datum iobeležje porekla.
Kao pisac knjige „Vreme čuda“, Balkan ste, esejistički, nazvali „poluostrvom čuda“? Da li i zato što smo „engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta“?
Bilo bi to i da smo najpre dobili klozet. Ali, ovaj pridev nemojte shvatiti u smislu koji koji mu danas pridaju izvesni zadocneli i ponešto prenapeti pripadnici Srednej Evrope;
on je pohvala relativno uskom georgrafskom prostoru koji je dao tri velike civilizacije (helensku, vizantijsku, osmansku), dok se Srednja Evropa još muči oko toga kome pripada, odnosno kome je pripadati oportuno. Ja, lično, želeo bih u Evropu, ako nas puste. Ali se ne bih odrekao i izvesnih čuda.
Može li nešto književnost (umetnost) protiv mitova, protiv mitske svesti?
Ako pod mitovima podrazumevate ono što i ja u „Runu“, onda ne možete ništa i ne treba da može. Ako pod njima podrazumevate ono što ja mislim da podrazumevate, onda treba da može, ali ne može.
Kao bespoštedni razlagač mitova – od hrišćanskih do posedničkih – u pameti nekog ideologa mogli biste ispasti još i marksist?
Molim vas, Krivokapiću, poštedite me takvih izgleda! Šta će ideologija piscu? Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorijaprema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.
Iz vaših ispovednih beležaka (komentara) saznajemo da gotovo uvek pišete više verzija, čak mnogo verzija ... Sigurni ste da u knjizi ostaje najbolja?
Nisam siguran. Ali nekako nisam siguran ni gde sam to i zašto napisao. Ako se to odnosi na kompoziciju knjige, da, tu ima verzija. Ali kada ja počnem pisati, nešto ih se ne sećam.
Na drugom mestu kažete: „U svakoj knjizi uvek ostaje nešto nelogično. Da li je to ono što je u njoj najbolje?“
Ovo vaše pitanje nije sasvim fer. Da li vi zbilja mislite da ja pamtim svaku prokletu glupost što sam je ko zna iz kakvih razloga, u kakvom raspoloženju napisao? I da ću ja sada, u četiri izjutra, tražiti tu izjavu u svojim Komentarima.
Prema vašem Dnevniku, Sagu o Njegovan-Turjaškima koncipirali ste kao „Romejski prsten“ od 20 delova u 15 knjiga („kompozicija ... zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga“). Centralni, najduži prsten čini „Zlatno runo“, koje je pred nama. Šta je sa ostalim knjigama?
Zar plan nije sjajan? Trebalo bi, dakle, sad da sednem i još narednih 15 godina, kojih, uostalom, i nemam, da potrošim na preostalih osam knjiga („Crveni i beli“, „Graditelji“ ...). Zar ne pomišljate da bih možda mogao ništa da ne pišem?
Da odem na Kanarska ostrva (ako se moja supruga tamo zaposli, jer inače ne mogu) i tamo gajim mandarine? U svakom slučaju, da uradim nešto iz apsolutno ličnog zadovoljstva.
A pošto je, izgleda, ono ipak u pisanju, da napišem još jedan žanr roman, sličan „Besnilu“, ali koji će se zvati „Atlantis“. „Romejski prsten“ može malo i da se strpi!
Šta ste prihvatili od svog „duhovnog učitelja“ Tomasa Mana?
Nastojao sam da se od njega naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
Majka vam je kao dečaku savetovala da pišete dnevnik kako biste popravili „taj grozni rukopis“?
Mislim da sam ozbiljno počeo da pišem upravo u tim svojim „Dnevnicima“, bez obzira na to što sebe nisam video kao pisca.
Moglo bi to biti tek dosta kasnije i u naročitim okolnostima, u kojima je, usled dugog vremena na raspolaganju, te blagoslovene dokolice, lična ispovest o sebi postepenoi bezmalo neosetno počela bivati priča o nekom drugom, a mašta za svoje junake, umesto mene, počela birati – te druge.
To je izmenilo prirodu „Dnevnika“ i prinudilo ga da poštuje izvesne zakone spoljne realnosti, kojih se dotada nije uvek morao držati.
Tada je napravljena prva verzija genealogije Njegovan-Turjaških i ispisane prve stranice njihove sudbine (bilo je to negde godine 1950, dakle u zatvoru), ali od njih, dabome, ništa u buduće knjige nije moglo da uđe (osim ideja o Arseniju Njegovanu iz „Hodočašća“, pa i ona radikalno modifikovana).
No comments:
Post a Comment