“Romejski prsten“ – (nastavak) razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.
Niste odmah želeli da budete pisac?
Nekada sam sanjao da budem istraživač (neispitanih predela), otkrivač (nedefinisanih) tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog, ukratko neko ko je nešto pronašao, nešto naročito važno za Vrstu (u koju sam onda verovao). Pisac sam postao onda kad sam shvatio da za sve to nemam ni mentalnih, ni fizičkih, pa ni društvenih uslova.
Ali sada žalim. Od svih tih sanja ostala je jamačno imaginacija da se bavim zemaljskim Argonautima, lovcima na zemno Zlatno runo od kojih su, po prirodi stvari, najuspešniji bili trgovci i posednici, pravi i oni u prenosnom smislu koji uključuje vlast nad ljudima i idejama.
Sećate li se svojih lektira, prvih i kasnijih? Šta su vam one značile, i može li se danas prema njima uspostaviti neka, i kakva veza?
Naučio sam da čitam iz „Politike“ (vrlo rđav znak). Prva knjiga koju sam pročitao, u banjalučkoj bolnici i u prvom razredu osnovne škole, bila je „Srpska trilogija“ (kakav je to znak, još ne znam). kasnije su na red došle prave stvari: Flaš Gordon, Mandrak, Fantom, Zigomar (jedna verzija fantoma) i dabome, za mene onda najbolje delo reneransne literature, „Dubrovački gusar“.
Izvestan moderan pristup literaturi očitovao se u brzom prelasku, oko godine 1937, u Kninu (ne zanemarujući stripove), na ondašnje filmske žurnale, sveščici koje su donosile slike glumaca i glumica u nekoj svetlomodroj tehnici.
Pošto je 1941. i na mene otrežnjujuće delovala, u Bavaništu, na majčinom imanju, naglo sam ostavio Dimu i prešao na Dostojevskog, ali se ne sećam s kakvim i da li uopšte nekakvim posledicama po moj duševni mir, u godinama puberteta remećen ozbiljnim plotskim rpoblemima.
A u gimnaziji ...?
U gimnaziji sam se uglavnom bavio čitanjem svega i svačega, držeći knjigu i mozak ispod klupe, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima, od kojih se rettko ko usuđivao da nešto pita. Nešto zbog svog, a malo i mog dostojanstva. Uspeo sam tako da se literarno obrazujem, u prvom redu blagodareći profesorima, koji su u većini delili moje kontestatorske ideje o „točku istorije“ trenutno nad nama.
Počeo sam sa Balzakom a završio s Fransom, Prustom, Židom, Kamijem (Sartr me nije obuzeo), počeo sa Manom i tu završio, s Hakslijem, Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom, Vulfom, da bih se vratio Haksliju, sa Turgenjevom i tolstojem, da bih se zaglavio opet u Dostojevskom (koga je na Zapadu danas moderno prezirati, a nastrano ceniti).
Ako tome pribrojim Kafku i Krležu (poslednjeg u izboru), tu bi se našao okvir mojih spontanih književnih „priprema“. (Ne usuđujem se da spomenem brojne majstore detektivskog, avanturističkog, a naročito naučnofantastičnog žanra, kao što prvi put javno priznajem da u bioskopu radije gledam Karpentera nego Bergmana. rekoh to, pa šta bude!)
te veze verovatno i danas postoje, i sada nekako deluju, ali ih ja osećam jedino u odnosu na Tomasa Mana. To je moj utisak koji s neke, ako je moguće, objektivne književnoanalitičke tačke gledišta i ne mora biti tačan.
Vaše detinjstvo je proteklo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Knjinu, Cetinju, Bavaništu ... Šta ste poneli iz te „diližanse snova“ i šta još nije izbledelo?
Podgorice se ne sećam, što je žalosno, jer tu sam rođen, ali odmah i iseljen silom očeve službe; iz Novog Bečeja i Mrkonjić-Grada imam mutna, nesigurna, možda i proizvoljna sećanja; ali tu, kako lepo rekoste, „diližansu snova“ kristalno jasno i upečatljivo, emotivno vrlo intenzivno ocrtavaju Knin, Cetinje i Bavanište.
Imao sam srećno detinjstvo, i ta tri mesta (Bavanište čak i uprkos okupaciji) predstavljala su tačke u kojima je ono započinjalo (u smislu memorije)i lagano počelo da se završava, da bi došlo vreme u kojem se ta sreća, kao i sve na svetu, morala nekako platiti. I sada mislim da se isplatilo.
Upravo lomovi istorije – i čeveka i porodice u njima – zauzeće docnije važno mesto u skali vaših književnih opsesija?
Da, te knjige, bar izvesne od njih, to su moje uspomene, modifikovane tuđim, jer, najzad, ja ne mogu izražavati samo sebe već, prema svojim moćima, i neko šire ljudsko iskustvo, ukoliko uspevam da ga spoznam, osetim i izrazim.
Pokušavao sam da svoje lično, sasvim skromno životno iskustvo, pri pisanju, ne učinim ekskluzivnim izvorom motiva i nazora mojih književnih junaka. U obrnutom smuslu, dosledno, uvek bih to bio ja, maskiran u neku drugu ličnost.
U savršenom smislu vlastito isključenje iz tog procesa, naravno, nemoguće je. Ali je već i stalno prisutna svest o svojoj osobnoj pristrasnosti i svojim predrasudama (bilo koje vrste) izvestan put do pozicije s koje ćete i sebe i svet i svoje teme posmatrati – pomalo sa strane, ne gubeći u međuvremenu duševno i intelektualno saučeđće s temom, ne sa sobom i svetom.
Ratni vihor odneo vas je u Bavanište?
Rat je poremetio i moje detinjstvo, ali ga nije učinio nesrećnim, kao većini mojih vršnjaka. Teško je to reći, da ne kažem postidno, za doba u kome je na Balkanu proliveno toliko nevine krvi, izazvano toliko nesreća i tragedija i ostavljeno toliko mračnih uspomena da će njihovo brisanje trajati pokolenjima, ako ih bude bilo.
Ali, tako je. Živeli smo u Bavaništu, jednom selu južnog Banata, gde se rat malo osećao, a nemaštine nije bilo. (Ne treba generalisati, i ovo je relativno.) Neprilike, ne bih rekao nesreće, prejaka je to reč za moju ondašnju stvarnost, počele su za mene tek 1945, tačnije 1946. godine.
No comments:
Post a Comment