Vreme reči-XIIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Romejski prsten“ – (nastavak) razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.

Rat je izokrenuo sve, doneo i novo stanje i novu vlast. Vaš otac je prihvatio ponudu da zauzme visoko mesto u resoru Aleksandra Rankovića. Ali revnošću upravo tog resora, vi ste 1948. godine uhapšeni i u velikom procesu kao buržoaski disident – usred Informbiroa – osuđeni na 15 godina robije. Ne bi li bilo logičnije da vaš otac nije našao snage da se integriše, a ne vi?



Jedna ispravka, molim vas. Koliko je meni poznato, posle rata, do 1948, moj otac je radio na administrativnim poslovima u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova. Unutrašnji poslovi pokrivaju i izvesneslužbe koje nisu policijske, nego administrativno-upravne.

U svakom slučaju, ne mogu govoriti u ime svog oca. Voleo sam ga i poštovao iznad svih ljudi. Siguran sam da je za svoju odluku imao valjane razloge, kao što mislim da sam ih za svoju odluku imao i ja, ali ovde govorimo o meni, a ne o njemu.

Osim toga, odluka je nešto što je ponekad diktirano ne samo slobodnom voljom već i mnogobrojnim okolnostima života, nad kojima se nema ni vlasti ni kontrole.

Na čemu se zasnivala optužnica protiv vas i organizacije kojoj ste pripadali?

Bio sam član ilegalne studentsko’gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina,

a potom mi je na Vrhovnom sudu kazna povećana na 15 godina zatvora sa prinudnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine.

U čemu su se sastojali program i ciljevi vašeg osuđenog političkog delovanja?

U knjizi uspomena „Godine koje su pojeli skakavci“ o tome će se moći čitati, ukoliko su memoari nešto što treba uzimati ozbiljno. Meni se čini da je program bio sastavljen od fundamentalnih principa „evropskog građanskog društva“ – gledano očima osamnaestogodišnjaka – za koje u poslednje vreme čujem da se više ne zove „građansko“ nego „civilno“.

U redu, ko brine za imena, samo da se živi slobodno, časno, iskreno, demokratski, civilizovano i, koliko je moguće, dobro. I da što više ljudi tako živi.

Gde ste sve robijali i u kojim uslovima?

Obilićev venac, Ada Ciganlija, Bela Crkva, KPD Sremska Mitrovica, KPD Niš,. Uslovi su bili teški ali zglavnom regularni. U svakom slučaju, neuporedivo lakši od zatvora u kojima su tada ležali komunisti.

Niste se bavili zahtevima za reviziju procesa ili rehabilitaciju?

Kakva revizija, vi se šalite? I na bazi čega? Rehabilitaciju treba da traže oni koji su nevino osuđeni, oni koji prema datim zakonima, ma šta o njima čovek mislio, nisu bili krivi, ili oni koji misle da ništa nisu učinili. Ja sam učinio dobar deo stvari za koje sam osuđen, bilo je to jako davno, ali je bilo. I tu nema ko da se kaje, ni sud, ni ja.

Najbolju rehabilitaciju izvele su vaše knjige?

Što se knjiga tiče, njih s mojim građanskim postupcima, dužnostima i odgovornostima ne treba mešati. One sa uverenjima koja su me u zatvor odvela nemaju nikakve veze, niti sam ih pisao zbog bilo kakkve rehabilitacije, niti mi je zatvor u njihovom pisanju išta pomogao.

Ima toga ponešto u „Kako upokojiti vampira, ali sasvim transponovano. ja sam opisivao u šminkanje Sulejmana Veličanstvenog a da nisam opsedao Siget.

Zatvor nije bio vaš „univerzitet“?

Zatvori su za mene bili čist gubitak vremena. Doduše, ni regularni univerzitet nisam završio, ali se sve u životu i ne može imati. Čini mi se da se nekako ustalilo uverenje da čovek mora imati neku veliku nevolju u životu da bi postao pisac. (Za skulptore, arhitekte, kompozitore, to, izgleda, odnekud ne važi.)

Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.

Gde ste se, i kome, vratili iz zatvora?

Vratio sam se tamo odakle sam i otišao. Svom svetu, svojim prijateljima, getu u kojem čovek najbolje živi – dok živi, i ako je to stvarno – život. Geto ima sve prednosti apsolutne slobode, sve dok ste u njemu, ili dok oni zbog kojih ste tamo u geto ne provale.

Ali, to su tranzitne slobode, a uz to i nedelatne. To nije život, to je njegova imitacija. Trajalo je to nekih pet-šest godina. A onda je došao prvi kakav-takav javni uspeh, i ja sam izašao „napolje“, ili ušao „unutra“, kako god hoćete. Pa ni za to se ne kajem. Još.

Bili ste prihvaćeni i vi ste prihvatali?

Posle izlaska iz zatvora nisam imao poteškoća vrednih pomena. Više je bilo teškoća sa mnom nego onih koje su meni priređivane. Porodica je i dalje građanski lojalno nastavila da finansira moje beznadežne studije eksperimentalne psihologije – iako sam bio mnogo bolji student nego gimnazijalac, čak sam, vele u toj nauci poznavanja duše obećavao – živeo sam ugornim životom „večitog đaka“, a onda, kako rekoh, dođe neki prvi uspeh i sve ode ... Prihvaćen sam, i prihvatao sam. Jedno bez drugog, očevidno, ne ide.