“Drum sa kojeg se ne može skrenuti“ – (nastavak) razgovor vodio B. Jokić, „Pobjeda“, Titograd, 1. 10. 1987.
Dostojevski kaže: „Ono što većina naziva fantastikom – za mene predstavlja samu suštinu stvarnosti.“ Slično misli i Danilo Kiš. Kako se vi odnosite prema stvarnosti?
Kao prema građi, onako kao što se svaki graditelj odnosi prema zahtevu investitora (u našem slučaju tzv. stvarnosti). Napraviće projekat koji će se izvesnih zahteva te realnosti (investitora) držati, ali će sve učiniti da ga sebi i svojim idejama o dobrom stanovanju prilagodi.
Stvarnost, dakle, postoji (i to je njena največa mana, inače bi sve bilo mnogo lakše, onako divno kao u naučnofantastičnim knjigama gde je sami pravimo, na žalost i tada prema izvesnim zakonima, ne samo – pravilima igre žanra), ali ja nisam obavezan njoj, ja sam obavezan jedino svom odnosu prema njoj, onome što u njoj vidim, spoznam, osetim, razumem, protumačim.
Kako je umjetnički oblikujete i „transplantišete“?
Samo na bazi tog „slobodnog“ odnosa ja je književno oblikujem. I, naravno, ne samo „transplantiram“ nego i – transformišem.
Gdje je u tom suodnosu suština umjetničkog?
U procesu transformacije koja treba da pruži iluziju transplantacije.
Stavljate li se u poziciju da sanjate stvarnost i da vidite događaje onakvim kakvim biste željeli da jesu, a ne onakvim kakvi su uistinu bili?
Ako je, kao što pretpostavljam, reč o minulim vremenima, nastojim da se u njih, upoznavši putem raspoloživih dokumentarnih izvora, primarnih i supsidijarnih, izabrano doba koliko god mi je više moguće, duhovno preselim,
da ga magijski, ne snovima, nego imaginacijom, doživim onako kako se ono prikazivalo njegovim a ne mojim savremenicima, da literarno živim njihove živote, a ne naše u njihovu kožu prokrijumčarene.
Ukratko, da poslužim reinkarnaciji tog doba, a ne vraćanju naših dilema u dane koji su slične dileme možda imali, ali i svoje ekskluzivitete, a oni, i samo oni čine onaj Duh istorije, koji je, bar za mene, vredan opisivanja.
Istorija se, naravno, u opštim, mitskim obrisima ponavlja, ali je njena priča uvek pomalo drukčija, bar – drukčije izgleda, te i drukčija može biti ispričana. Univerzalnost kojoj težimo doći će sama po sebi, jer ona je u osnovama naše povezane egzistencije. Ona je u razlikama, ne samo u sličnostima hiljadama godina razdvojenih era iste humane sudbine.
Pretendujete li da vaša imaginacija i u stvarnosti bude moguća (ako se tako nešto zbilja događa?
Ne pretendujem. Pretendujem da bude ubedljiva. Tada će i moja stvarnost biti moguća. Ako ne stvarno, onda – umetnički. Odnos je recipročan. Ako postoje realnosti koje nadmašuju fantaziju, postoji fantazija koja nadilazi stvarnost. Uostalom, realnost je ponekad realizovana fantazija. Poneka fantazija, realnost koja čeka otelotvorenje.
Počivaju li vaši likovi na stvarnim?
Uglavnom – ne. Ili ja toga nisam svestan. Moji likovi su sinteze ideje, nesvesnog iskustva, lektire i imaginacije. Bar u fazi uvođenja u radnju. A onda, ajo su dobro zamišljeni, niko im, da ih vodi, ne treba. Ako su dosledno postulirani, živeće, misliće, govoriti i delati podobno svojim karakteristikama, svojoj prirodi i svojoj sudbini.
Flober kaže: „Najlepša su ona dela u kojima ima najmanje sadržaja, u kojima je reč bliža misli“. Šta je za vas sadržaj dela?
Priča i misao koju ona u celini izražava, to je za mene saadržaj dela. Ne poznajem Floberovu opasku, ali mi se čini pomalo kontradiktornom. Delo koje nema sadržaja, nema ni misli kojoj su potrebne reči. Uostalom, da se Flober ovih propozicija držao, kako bi napisao „Gospođu Bovari“, u kojoj ima prilično sadržaja, iako upotrebljene reči mislima nisu uvek bliske.
Za ovu definiciju je „Salambo“ nešto bolji primer. Tu sadržaja ima još više, ali je reč od svake misli toliko daleko da smo umesto evokacije kartaginskog duha i vremena dobili nekoliko sjajnih prizora rata i paganskog rituala. Tako reč može, sme i mora biti bliska misli samou filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran).
Umetnost mora pokušati da „zađe“ i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
No comments:
Post a Comment