“Drum sa kojeg se ne može skrenuti“ – (nastavak i kraj) razgovor vodio B. Jokić, „Pobjeda“, Titograd, 1. 10. 1987.
Pratite li našu tekuću literaturu? Crnogorsku, na primjer?
Za poslednjih nekoliko godina napisao sam VI i VII knjigu “Zlatnog runa”, “Besnilo”, “1999”, “Godine koje su pojeli skakavci”, “Pisma iz tuđine” i “U traganju za Elevsinom ili građenje Arga”.
(Drame ne računam. ni ove razgovore u kojima objašnjavam zašto sam sve to radio, kad, u stvari, uopšte nisam morao.)
Većina tih knjiga zahtevala je obimne studije. Na primer „Pisma iz tuđine“ su me obavezivala da posle petnaest godina boravka u Londonu primetim da, pored mene i moje porodice, ovde žive i Britanci, o kojima nešto moram saznati pre nego što o njima preko radija govorim.
Za „Besnilo“ je bilo nužno o besnilu i funkcionisanju londonskog aerodroma sve saznati. Knjiga „1999“ je zahtevala izvesno poznavanje kibernetike (kako sam ljubitelj naučne fantastike, išlo je lakše).
Ali za „Runo“, dok sam sa antropologijom koju pratim i mitologijom još i mogao nakraj da izađem, učenje srpske istorije pretvorilo se u moru kopanja po arhivama i zaboravljenim knjigama.
Znate li koliko je knjiga valjalo pročitati da bi se napisalo pedesetak stranica o 1903-oj? I to ne samo Dragišu Vasića ili Slobodana Jovanovića (nezamenljiv izvor za sve što je u vezi sa dinastijom Obrenovića), nego i more zapisa u privatnom izdanju, pristalica i protivnika puča od 1903, gde se istorija pristrasno prevodila na lični odnos, pa tako od suvih definicija postajala pravi život.
Eto zašto nisam stigao da pratim ne samo crnogorsku prozu, nego prozu uopšte. To je žalosno, ali šta se tu može.
Zastupljeni ste u antologijskim edicijama i crnogorske i srpske savremene književnosti?
Tako je.
Kako gledate na sve naše podeljenosti?
Sa zebnjom.
A na zabranu književnih djela?
Sa odbijanjem i protestom.
Kakav je vaš književni (i uopšte) život u Londonu?
Nemam ga. Nemam vremena. U Londonu radim.
Počeli ste da objavljujete tek u četvrtoj deceniji života, pa mnogi misle da ste premladi za Njegoševu nagradu (u pedeset osmoj godini života). Kako gledate na nagrade, kako ste primili vijest o Njegoševoj nagradi?
Za nagradu svako je mlad. Prave nagrade dolaze iz budućnosti. Sada je ova tu tek predujam. Konačna je u trajanju dela. Ni Njegoševa nagrada ne garantuje vek jedne knjige. Njega može izmeriti samo vreme. Ali i ja, kao njen slučajni pisac, imam svoje vreme.
I u tom vremenu, kratkom i prolaznom, ova čast me čini i ponosnim i uplašenim. Bio bih licemer kada bih se pravio ravnodušnim, tamo gde nisam, i gde nagrada takvog imena, takvog ugleda, takvog značaja za mene i moja osećanja čini i više nego za moju literaturu,
jer ona, iz moje lične perspektive, ne nagrađuje samo jednu moju knjigu, u obilju dela izvanredne jugoslovenske književnosti, ona mi pomaže da još jednom shvatim dobre razloge svog odsustva i još bolje svog prisustva.
Ali, kako rekoh, ona me i plaši. Danas je to čast. Već sutra, za pisaćim stolom, praznim listom hartije, pa i s praznom glavom, ispod portreta Njegoša i Vuka koji već sedamnaest godina sa zida moje radne sobe u Londonu gledaju šta ja to radim, i čemu sve to služi, ta čast može postati i nepodnošljiv teret.
Ali to je stvar jednog drugog dana, o kome će se taj dan brinuti. Danas sam srećan.
No comments:
Post a Comment