Vreme reči-XVa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Onima koji nisu bili nevini“ – razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)

Dopustite mi da pre početka razgovora, koji se manje tiče moje profesije a više mog života, raščistimo nekoliko neophodnih polaznih pozicija.

Prvo, ja u ovom času ne predstavljam nikog i ništa do svojih (ponekad, kao što će se takođe pokazati) nepouzdanih ličnih uspomena.

Drugo, knjige o kojima ćemo govoriti nisu autobiografske u klasičnom smislu reči, cilj im nije da govore o meni, već o vremenu u kome sam živeo, da pruže jedno od mogućih objašnjenja zašto sam tako živeo, zašto sam tako morao živeti.

I najzad: ambiciju „Skakavaca“ je da izađu iz zadatog rama priče o zatvoru – kakvih je u istorijatu ljudske patnje neuporedivo potresnijih, istinitijih, poučnijih, na stotine –

i postane skromna studija zatvorske civilizacije, povrh svega, takve neslobodne civilizacije u kontrastu sa zatvorskim aspektima one navodno slobodne, one gde robijamo izvan vidljivih zidova zvaničnih robijašnica.



Zbog čega ste ciklus svoje memoarske, “stvarnosne proze” zasnovali na iskustvima takozvane zatvorske civilizacije, jednog možda najmanje veselog i gorkog perioda vašeg života?

Ima li u tom preispitivanju i neke „katarze“, s obzirom na posvetu knjige „onima koji nisu bili nevini“?

Ne. Tu je paradoks. Ne tvrdim, svakako, da je robija naročito veselo iskustvo, pogotovu što su mnogi, nevini među njima, na njoj ostavili kosti.

Ali je moja knjiga tako koncipirana da se bizarna ranosocijalistička pravda, u obliku jednog od mnogih ondašnjih sudskih procesa, koja je dokumentarni sadržaj drugog toma „Skakavaca“, kombinuje s prethodnim vremenom „Obnove i Izgradnje“ (1945-1948),

kada su činjene tzv. „naročito opasne krivične radnje organizovanja oružane zavere u cilju obaranja državnog i ustavnog uređenja FNRJ i Narodne vlasti“, radnje što će nam obezbediti ukupno preko 160 godina robije.

A taj je period, uprkos svemu, uprkos, dalje, revolucionarnom teroru, za nas bio – veseo. (Izraz nije sasvim podoban, ali je – otpriličan. Možda termin „uzbudljiv“ više odgovara.)

Dok sam priugotovljavao svoju sudbinu, silno sam se zabavljao. Svakako neuporedivo više nego danas kada je u trezvenim ali dosadnim, pri tom i besmisleno nepotrebnim kompromisima dovršavam.

Zabavljao sam se i kao običan mlad čovek i kao neobičan kontrarevolucionar.

Možda što sam bio mlad, lišen ambicija i budućih predrasuda, što sam živeo u getu istomišljenika, gde je uvek trajati najlakše, što sam bio oslobođen ličnih odgovornosti, pa i stanovitih građanskih obzira, koje danas tako zdušno preporučujem.

Ili su u svemu učestvovali i dublji razlozi o kojima, pre nego s vama, moram sa sobom porazgovarati. Bilo kako bilo, mi smo u prvom redu i najtežem naletu revolucije živeli, u ondašnjem žargonu – moćno.

Živeli smo neortodoksno, mešajući skladno dva podzemna života, onaj politički i onaj lični, pri čemu su nas oba radovala.

Između čestih ilegalnih akcija priređivali smo još češće žureve s pločama iz američke čitaonice, upražnjavajući slobodnu ljubav po budžacima zamračenih nerekviriranih azila buržoazije,

odlazili u operu, prve barove u kojima su pored rđavih artiskinja sedeli profesionalno još gori policijski agenti, specijalizovani za strance i naše mafijaše, redovno se kladili na konjskim trkama; ukratko – kako se to onda govorilo – zezali se.