“Onima koji nisu bili nevini“ – (nastavak) razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)
Zar je zaista u tim vašim poratnim “godinama učenja” sve bilo tako ružičasto i idilično?!
Poveremeno sam morao i učiti (nauku unakaženu marksizmom, filosofiju pomračenu dijalektičkim materijalizmom u lakoničnim izdanjima brošura sa naslovima “K pitanjima ovog ili onog”, istoriju prilagođenu tekućoj ideologiji, a srpski prilagođen osobnom neznanju suplenata novog socijalističkog zabavišta),
ali je to bio najneposredniji i svakako najtegobniji deo mog sentimentalnog vaspitanja, kojeg sam, kao bizantinac, rešio tako što sam tokom cele gimnazije sedeo u klupi sa njenim najboljim učenikom.
Profesionalne borce za bolji život čovečanstva, fanatike ideje ili dužnosti, zgroziće ova epikurejska, dekameronska crta u modelu našeg ponašanja, premda se ona može tumačiti i žufnjom za životom u zagrljaju revolucionarne “crne smrti” i demonstracijom protiv javno proklamovanog puritanskog života – danas znamo samo narodnim masama namenjenog.
Nema sumnje da smo bili manji dogmatici od skojevaca koji su nas u Trećoj muškoj gimnaziji okruživali, premda je ispravnije reći da smo, budući u većini, mi okruživali njih.
Ova priodna “životna radost” iz tehničkih razloga nije mogla biti nastavljena u istrazi, na sudu ili robiji, ali je i tamo bilo prelepih časova, uspomena na događaje i ljude koje je vredno pamtiti i stanja koja su mnoge neprijatnosti bila kadra da iskupe.
Najzad, kad nešto svesno radite, kada u svoje činove, premda pomalo nejasno, uračunavate i posledice, ne možete se žaliti ako one jednom i nastupe. Uostalom, pogledajte uspomene komunističkih disidenata.
Čak i kad odbacuju posledice svojih činova, čak i kad u njima vide zabludu, od samih činova žao im je da se oproste. Oni se, ma kakvi da su, poklapaju s njihovom nepovratnom mladošću. Pa se ponekad stiče utisak da im je mladima pod okupacijom i terorom lepše bilo nego na slobodi koju više ne smatraju svojom.
U tome smislu osećam i ja izvesnu nostalgiju za vremenom koje bi, po svim njegovim realnim odlikama, trebalo da mrzim.
Pitate me zašto sam baš taj deo svog života smatrao dragocenim i potrebnim i za druge. I to baš danas. Ako zanemarim pitanje vremena, jer to se moglo napisati juče kao i sutra, ili se uopšte ne napiše, a da se ništa ne promeni, postoji nekoliko razloga od koji je teško izdvojiti inicijalni.
Nikad nisam osećao nikakav mučan pritisak robijaških uspomena, niti sam ih, ukoliko su lične, pogotovu neprijatne, smatrao dragocenim za druge. Za druge su dragocene uspomene Solženjicina, Šalamova, Wajsberg-Cibulskog, Dragoslava Mihailovića, itd.
Mislio sam, međutim, da to „vreme“, taj posleratni makabrični period etabliranja progresivnog pogleda na svet i fundamentalno novih Pravila igre na ruševinama starog, građanskog, „nazadnog“, zaslužuje da se opiše, i s druge tačke gledišta od one koja i danas dominira našom publicistikom, pa delimično i istoriografijom (novelistikom, blagodareći Slobodanu Seleniću, Dobrici Ćosiću, Mladenu Markovu i drugima već manje).
I sve to ne zbog nevažne sudbine mojih prijatelja i moje nego što je to doba, samo po sebi, bilo izvanredno dramatično, protivrečno, teško, opasno, ludo, ali istovremeno veoma, veoma uzbudljivo.I što je upravo ono formiralo našu današnjicu, pa je, možda, ovakvom i neizbežno učinilo.
U „Skakavcima“, ponavljam, nisam tema ja. Nisu moji istomišljenici. Tema je vreme. Nčin mišljenja tog vremena. Njegov duh. Događaji koji su ga demonstrirali. Drugi je razlog šire prirode i on tek u završnici ovih uspomena treba da dođe do punog izražaja.
Ispitivanje je to antropoloških aspekata zatvora kao civilizacije i njene korespondencije sa civilizacijom na slobodi kao drugim modelom istog zatočeništva. Pri tome nemam u vidu neku našu lokalnu „socijalističku civilizaciju“, već onu koja nas danas na svim meridijanima ujedinjuje kao – tip humaniteta.
Naknadno se, čini mi se, formirao i treći razlog. Nastupilo je, izgleda, vreme reči. Većina od njih pretenduje na istorijski značaj i bezuslovnu istinu. Čitao sam brojne memoare, komentare, izjave, ispovesti, uspomene osoba koje su imale važnu, ponekad presudnu ulogu u procesu pretvaranja ove zemlje u ono što je ona danas.
Kao ratnici, ideolozi, državnici. Ponekad u sva tri obličja. Retko se koje sećanje s drugim podudaralo. Sticao se fantasmagoričan utisak da su ti ljudi živeli u istom vremenu, na istom mestu, ali nisu u istom ratu i miru sudelovali. Nisu istu zemlju gradili.
Sve je to u uspešnom naučnofantastičnom romanu mogućno, pa i poželjno, ali je prilično morbidno kad je reč o manje uspešnoj istoriji jednog ionako ne osobito srećnog naroda.
Povrh toga, nije se zapažao čak ni kurtoazni pokušaj nijedne suprostavljene strane u takvim paralelnim povestima da se ti s reda subjektivni aspekti istorije, u međusobnom poređenju, odmeravanju, valorizaciji, dovedu u kakav-takav logički i faktografski sklad, da ostvare neku moguću zajedničku istinu: stvarnost minulog, u koju bi današnji čovek, trpni poligon te i takve prošlosti, mogao da poveruje.
No comments:
Post a Comment