“Onima koji nisu bili nevini“ – (nastavak) razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)
Ukoliko je takvu autentičnu verziju uopšte moguće ponovo sklopiti što decenije od nje više odmiču?
Nastojim zato da ispričam priču koja će upravo tako nešto neobično probati. Ne da budem objektivan, jer mi je to nemoguće, već da tuđe subjektivnosti svojoj suprotstavim i tako stvorim uslove za primicanje nekoj plauzibilnoj opštoj slici vremena.
Nisam se dosada konsultovao s ljudima koji su delili moje mišljenje i moju sudbinu. Čak i kad su njihova iskustva bila daleko dramatičnija i bolnija, njihova sećanja nisam u obzir uzimao. I očigledno – to sam već saznao – napravio sam niz ogrešenja o istinu, pogrešaka u opisu i tumačenju situacija u kojima smo se zajedno našli.
Ima tu poremećaja u hronologiji, omašaka u datiranju, logičkih nemogućnosti koje sam u redakciji i sam otkrio, ali da ih objasnim nisam uspeo. Neke se stvari uopšte nisu događale kako sam ih ja video – druge, naravno, jesu – i za to recimo, prema meni jednom, ima pet protivsvedoka.
Ja to nisam činio ni svesno ni namerno, premda se ponegde mogu naći i ubedljivi psihoanalitički motivi, najčešće na moju štetu. (Ja sam, recimo, za razliku od mojih drugova, uporicao, da je nama petorici prvooptuženih pretila smrtna kazna, ne samo zakonom – to sam, naravno, znao – nego i tužiočevim zahtevom.
Poricao sam takvu mogućnost sve dok u svom dosieu, K-147/49, dobijenom iz Palate pravde, u sudskom zapisniku nisam naišao najednu od poslednjih rečenica iz pledoajea državnog tužioca koja glasi: „Ne tražim najoštriju kaznu za optužene.“ Tek tada je Smrt izvedena iz sudnice, premda verujem da, ni dosuđena, ne bi bila izvršena.
Ali zašto sam na nju zaboravio? Da ne odugovlačim, s obzirom na sve ovo, „Skakavci“ su delom fikcija. Postali bi dokument kada bi u njih stala ravnopravno i tuđa viđenja istog događaja. I staće. Ali tek kada završim s prošlošću kako je ja vidim.
Tada ću, u konačnom izdanju, sve moje fusnote, ukoliko budu ostale relevantne, povući u glavni tekst, a fusnote prepustiti verzijama mojih prijatelja, ukoliko su još živi i spremni da pomognu u onome što se zove vaspostavljanje istine. (Ni ona neće biti potpuna, ali će svakako od moje pojedinačne biti potpunija.)
Prva, ona skeletna dimenzija „Skakavaca III“ mora, nema sumnje, biti robija. Ali, kao što u II skeletnu dimenziju čini Sud, a meso oko tog skeleta je prošlost, naši činovi koji su nas kroz tu posleratnu prošlost do suda doveli, dakle kretanje unatrag, tako će u „Skakavcima III“ glavna tema predstavljati „vreme unapred“, ono što nas je posle zatvora „na slobodi“ čekalo.
Druga knjiga razloge za svoju radnju nalazi u vremenu koje joj prethodi (1944-1948), treća svoje posledice u vremenu koje joj sledi (1954-?). Prošlost je određivala robiju, a robija budućnost. Iz toga će izaći slika zatvora kao naročite civilizacije, a civilizacija slobode kao naročitog zatvora.
Naravno, čitalac ne treba da se plaši da će to biti naučna studija za koju sam nekompetentan. Oba zatvora o kojima će se govoriti puna su događaja, iznenađemja – najčešće neugodnih – muka, tegoba, nesreća, ali i boljih strana zatočenja.
Rekla bih, ipak, da ste onaj, ponajmanje poznat period svoje mladosti, najranije posleratne godine, sačuvali za sebe (ili neko drugo, bolje vreme). I danas, posle četiri decenije, veoma je malo svedočanstava o pokretanju, programu i delovanju Savezu demokratske omladine Jugoslavije. Kakva je to stranka bila, koliko je organizovanih članova, otprilike, imala?
Idemo redom. Naravno da sam izvesne stvari sačuvao za sebe, ali ne zbog sebe, već zbog drugih. O Savezu demokratske omladine Jugoslavije malo se zna. To je istina. I to je prirodno. Bila je to ilegalna organizacija čija je osnovna obaveza da se o njoj ne zna. I dok se znalo nije, bilo nam je dobro.
Kad se saznalo, stvar je propala, bar do mere do koje se za nju saznalo. Kasnije se, takođe, o njoj malo znalo jer nije u prirodi nijednog poretka da pravi reklamu protivnicima, čak i kad su savladani. U II knjizi „Skakavaca“, međutim, rečeno je sve što je u ovom času potrebno da se o njoj, njenim ljudima, njenom programu i ciljevima zna.
Uglavnom sa arheološkog aspekta. Jer SDOJ, ponavljam, nije tema knjige, tema je – vreme SDOJ-a i SKOJ-a. I najzad, koliko je članova imala nikad nisam znao. Ja sam bio njen Politički, a ne Organizacioni sekretar. (Srećom!).
Koje su još ličnosti bile „umešane“ u slučaj SDOJ-a?
Na to pitanje u istrazi sam odgovorio delimično, ukoliko sam bio primoran tehničkim okolnostima islednog procesa. Na sudu sam, prema jednom zapisniku, odgovorio: „Organizacija je bila jaka.“ Morate mi oprostiti što ću i sada ostati dužan pravog odgovora.
No comments:
Post a Comment