“Onima koji nisu bili nevini“ – (nastavak) razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)
Pored ostalih, pominjana je i navedena aktivnost i inicijativa Milana Grola u vezi sa pokretanjem ove omladinske „stranke“? Kakva je, zaptavo, njegova uloga u svemu tome?
Nikakva, apsolutno nikakva. Potpredsednik prve vlade Josipa Broza niti je s našom zaverom imao veze, niti je za nju znao. U II knjizi sam dao autentične zapisnike naših saslušanja koja se tiču bizarnog pokušaja da sa g. Milanom Grolom i njegovom Demokratskom strankom, naknadno, tek u policiji, uspostavimo vezu.
(Premda je većina nas na ovaj ili onaj način s delovanjem Demokratskog kluba 1945. simpatisala, raznosili smo “Demokratiju” i njene ideje, itd.) Poznato mi je da je on lično bio postojan protivnik svih ilegalnih preduzeća, a za striktno poštovanje zakona čak i kada je njegova parlamentarna karijera, uprkos sporazumu Tito – Šubašić, prilično nezakonito onemogućena.
Tačnije rečeno, kad su nezakonitim sredstvima stvoreni uslovi da se on, zajedno s ostalim opozicionerima, iz parlamenta i javnog političkog života zakonito ukloni. Kome je trebalo da se politički eutanazirani Milan Grol kompromituje, i to u trenutku naše nasušne potrebe da odnose sa Zapadom popravimo, nepoznato mi je.
Poznajući tehniku istrage, siguran sam da je ideja mogla poteći jedino s najviših vrhova partijske vlasti, i da je, ma koliko profesionalno ambiciozan, naš islednik, bez naloga, samoinicijativno nije ni mogao ni smeo par meseci onako uporno negovati. U slučaju g. Grola, međutim, i mi smo ostajali uporni.
Ne laskam time sebi. Ne mislim da je naša upornost i odbijanje svake veze s njim dovela do gubljenja interesa istrage za Grola. (Ko poznaje policiju, zna da nečija upornost njen interes uvećava.)
Jednog je dana g. Milan Grol jednostavno nestao iz pitanja koja su nam postavljana isto onako volšebno kao što se negde na sredini istrage iznenada pojavio. Drugo, suprotno naređenje je stiglo. Neki se projekat promenio. Ali to je već stvar istoričara.
Zašto je tokom same istrage, došlo do zaokreta – do minimiziranja i redukovanja značaja ilegalne stranke kojoj ste pripadali?
Moje je mišljenje da je do redukovanja značaja ove omladinske stranke došlo zbog pobede pragmatičnog političkog razuma, uviđanja da će monst-proces (a i naš s 22 okrivljena u dve grupe već nije bio sasvim mali)
biti psihološki kontraproduktivan i u protivrečnosti sa zvaničnom propagandom koja je izračunala da je egzaktno 99,99% omladinaca oduševljeno tadašnjim stanjem u zemlji, naročito izabranim putem u sjajnu budućnost, ovo što je danas naša sadašnjost.
Revolucije su, naročito posle trijumfa, osetljive na zaostali otpor. One su, zapravo, uvek na sve osetljive.) Kako voli da ima sve uza sebe, a to je logički nemoguće, revolucionarna vlast dopušta mizernoj manjini da joj se suprostavlja – odnosno, ne dopušta, nego se ta beskrupulozna manjina opire, a onda dolazi skrupulozna narodna volja koja taj otpor krši.
Paradoksalno je, međutim, da se takvoj beznačajnoj, slabašnoj, bednoj, pigmejskoj manjini pridaje neproporcionalno krupan značaj. Ova disproporcija u tretmanu opozicije bila je sve do skoro prilagođena realnom socijalizmu.
Kompartije su trajno bile angažovane u epskoj borbi sa šačicama izroda, s kojima bi, po takođe epskim rečima jednog od naših lirskih političara, nakraj moglo izaći nekoliko ratnika u penziji.
Sada ima znakova – nikako pouzdanih, jer među znakovima su i kineski tenkovi – razumnijeg stanovišta da legalne političke manjine ne samo da nisu opasne po stabilitet civilizovane zajednice nego su neophodne za njen zdrav život, za vitalitet njene demokratije. Toliko ponegde važne da bi država propala pre bez svoje opozicije nego bez svoje vlade.
U čemu se, osim programskih ciljeva, delatnost vas „desnih socijaldemokrata“ razlikovala od delovanja vaših školskih drugova marksista informbirovaca i kako ste se vi uzajamno „gledali“ i podnosili?
Možete misliti kako smo se gledali? Ako smo se gledali uopšte, bilo je to preko nišana. Sličnih primera animoziteta ima i danas možda samo u sportuizmeđu histeričnih navijača tradicionalno konkurentskih timova. Druženje sa komunistima je bilo izvan svake mogućnosti.
U naše kuće našom voljom nikad nijedan nije stupio. Ne verujem da se danas može shvatiti taj stepen fanatične međusobne netrpeljivosti, čak i ako se uzme u obzir sve šta su od novog stanja trpele mnoge od naših porodica. Osećanja su, naravno, bila u punoj meri recipročna.
A sad da, iz perspektive onog vremena, korigujem neke pojmove koje koristite. Pojam „marksist“ je ideološki, „informbirovac“ praktično politički. (Sve koji su propatili Goli otok zovu informbirovcima, premda je takvih tamo bilo zanemarljivo malo prema onima koji su stradali bez razloga.)
Za nas, međutim, sve su to bili prosto – komunci. S nađe strane, bar u SDOJ-u, bilo jw građanskih demokrata, levih i desnih socijaldemokrata, liberala, pa i poneki konzervativac, ali radikalne desnice, pogotovu šovenske nije bilo.Organizacija je bila jugoslovenska i po sastavu i po programu.
Bila je, dakle, kako se sada voli reći, pluralistička. Ali, kao što je i danas taj pojam pomalo nejasan, tako je bilo i onda. Samo to je razumljivo, zar ne? Mogućnost za razna mišljenja i njihovu borbu odlika je legalnih demokratskih udruženja. U ilegalnim uslovima za duge debate malo ima vremena i volje.
Zašto je to tako?
Zato što predlaže sve teorijske, istorijom usavršavane i praksom verifikovane projekte klasične demokratije, pravne i socijalne države, i efikasne preduzetničke ekonomije, za koje vidim da na velika, nekad tako tesna, vrata ulaze u političku svest vladajuće stranke i njene strateške programske orijentacije.
Možda je u pitanju druga interpretacija, nova verzija, poseban način, ali je sadržaj neizbežno stari. Sve su to stare, usled naše bolesne žudnje za inovacijama, zaborabljene istine evropske civilizacije kojoj Balkan pripada ne samo kao njeno geopolitičko područje već i kao područje njenih kulturnih izvorišta.
No comments:
Post a Comment