“Onima koji nisu bili nevini“ – (nastavak) razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)
Mnoga viđenja naših aktuelnih prilika saopštili ste poslednjih godina Englezima, iz svoje, nemale „anglosaksonske distance“, u vidu duhovitih komentara na londonskom radiju. Sada, kada ste, po svom uobičajenom letnjem ritualu, ponovo u Jugoslaviji, čini li vam se, iz ove srednjobalkanske perspektive, ta situacija i dalje tako (tragi)komičnom?
Moram vas, uz izvinjenje ispraviti. Nisam ja ni u kakvom „uobičajenom letnjem ritualu“, pogotovu što on već od maja traje, ja sam u procesu trajnog povratka u zemlju. Usled izvesnih razloga sve to ide sporije nego što sam pretpostavljao. A i da nije tako, niti sam ikad, niti sad sve što se kod nas događa posmatrao sa „distance“.
Ona je samo geografska. Ona nije ni duhovna, ni emotivna, ni građanska. I moram priznati, iz ma koje nas perspektive posmatrali, a ja bih voleo da to bude evropska, ne bih voleo da budemo ni njena komedija, ni njena tragedija, pogotovu ne – tragikomedija.
Jedan mi je prijatelj rekao da je naša situacija tragična, a da je komičan samo način na koji pokušavamo da je rešimo. Drugi je kazao da je situacija komična, ali da nam načini rešavanja tragični. Moje je pitanje bilo – ko je od njih optimist?
Živeći godinama pod bremenom vlastite političke „krivice“ i „kazne“, osetili ste i ekskomunikaciju vlastitih kolega, godinama su vam, po nalogu uticajnih pisaca, rukopisi kod izdavača, a bio vam je, iz istih razloga, uskraćen pristup u PEN?
Ipak ste, i pre svog talasa „rehabilitacije“ (ako smemo da primenimo taj medicinski izraz) i bez oficijelnog „pomilovanja“ isplivali: dobili ste najviša literarna priznanja, esnaf vas je primio na velika vrata, a evo, u poslednje vreme, i medijski ste ponovo prisutni?
Vaše pitanje osećam kao neku vrstu saučešća prema mojoj nekadašnjoj situaciji. Međutim, ona ga nikad nije zasluživala. Meni je u životu, bar do sada, uvek bilo relativno dobro, pa i kada su drugi hteli da mi bude rđavo. Skoro bih rekao da mi je kao po pravilu, bolje postajalo ako bi se neko trudio da mi bude gore.
Moje su stvarne neprilike, neka vrsta diskonfornosti u prvom redu, obično dolazileod policije, pod čijom sam prismotrom dugo nakon pomilovanja bio. Čini se da na njih nisam ostavio povoljan utisak. Isleđivan sam prvi put posle uspešnog bekstva nekih mojih drugova preko granice.
Godine 1970, posle odluke da se s porodicom preselim u Englesku, bio mi je oduzet pasoš i ja sam godinu dana bio odvojen od supruge i ćerke. Motivi u obrazloženju nisu navedeni po uzansama diskredicionog prava, a sumirana su u opasnosti koju sam predstavljao za bezbednost zemlje.
Objašnjenje je malo kilavo, ali je nekakvo. Ta je godina za mene bila teža od dugogodišnje robije. Nada mnom je opet vođena istraga pod smešnim tehničkim okolnostima, ali s nešto ozbiljnijim ciljevima. Nije uspela. Nije za uspeh ni šanse imala, pa ljudi u tom angažovanju nemaju šta sebi prebaciti.
Više bi mogli žaliti oni koji su me u međuvremenu regularno otkucavali. A da je za kucanje, s obzirom na moje psihološko stanje, više nego na neko političko uverenje, bilo ponečeg, ne poričem. Uglavnom iz oblasti famoznog 133. čl. Krivičnog zakonika, čija me sveobuhvatnost i danas impresionira.
(Primećuje se bedno opadanje mog značaja, jer je taj čin sasvim bezazlen u odnosu na one na osnovu kojih sam prvi put bio suđen.)
Deo zasluga za tako srećan ishod istrage pripada, međutim, i stranoj javnosti.
Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja NIN-ove nagrade za roman „Hodočašće“. Nadao sam se da je time afera okončana.
Otputovao sam u London. Nakon toga, pet godina nijedna moja knjiga u zemlji nije objavljena, a svi su ugovori sa mnom raskinuti bez ikakvog objašnjenja, ukoliko se lakonično saopštavanje raskida nekim objašnjenjem ne smatra.
Jedno je preduzeće odbilo da štampa već predate rukopise novele „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“ i „Odbrana i poslednji dani“ (upravo se prikazuje film R. Grlića „Đavolji raj“, snimljen prema ovom delu), kao i roman „Kako upokojiti vampira (kasnije nagrađen prvom nagradom na anonimnom konkursu Udruženih izdavača);
drugo je raskinulo ugovor o štampanju zbirke mojih drama, većinom emitovanih na nemačkim i holandskim radio-stanicama, a kasnije, naravno, i na našim.Doznao sam kako je to izvedeno. Ista ili slična lica u obe Kuće, moje profesionalne kolege, izjavila su kako pišem u „Tajmsu“ i govorim preko BBC-a protiv svoje zemlje.
Možete misliti! Kao da je „Tajms“ lokalni listić neke provincijske opštine koji će s ulice angažovati kao komentatora baš Borislava Pekića, apsolutnog anonimusa, tek došlog s aerodroma Hitrou!
Što se tiče druge optužbe, ona se, ali petnaest godina kasnije – kakva dalekovidost mojih ideoloških tutora – pokazala tačnom. Danas govorim preko Radio-Londona, ali, nadam se, ne protivu svoje zemlje.
Ne znam kakvi su bili motivi ovakvih insinuacija, osim možda da budem nateran u emigraciju, čime bi se sve optužbe protiv mene makar i post festum dokazale kao ispravne.
No comments:
Post a Comment