Vreme reči-XXIVa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

Esej „Megalos mastoras“ (I deo) @ Božo Koprivica

MEGALOS MASTORAS
"On pokaza silu ruke svoje"
Jevandjelje po Luki
"Giljotina je spora.
- Brža ne može biti,
gradjanine Couthone.
- Onda brži neka bude
sud, gradjanine
Fouquier-Tinville".
B. Pekić, Novi Jerusalim

Postoje pisci sa biografijom i pisci bez biografije.

Borislav Pekić je pisac čija biografija liči na roman. Ta biografija je parabola. Ona je najveći i estetski i etički izraz naše savremene književnosti i povesti. Nesreća egzistencijalne ugroženosti, teško i dugo tamnovanje u ranoj mladosti u svojoj zemlji i nesteća dobrovoljnog izgnansta, emigrantskog gluvila – obeležile su Pekićevu sudbinu. Otadžbina nije uslovnost teritorije već nepromenljivost sećanja u krvi.

A znoj njegov beše kao graške krvi koje kapljahu na zemlju

Pisac koji je svoju mladost proveo u kazamatu (optužen zbog demokratije) znao je da život počinje da vredi samo preobražen u književnost. Borislav Pekić voleo je svoj književni rad besomučnom i poročnom ljubavlju kao isposnik kostret. Kostret grebe telo.

Pekić je pisac biblijske energije i erudicije. Taj čovek krhkog, bonog stasa bio je prožet osećanjem moći kao nekom providnom svetlošću. Pojavljivao se u Beogradu, Dubrovniku, na Cetinju, Herceg Novom, Budvi, Podgorici, kao duga.

Energija je bila večni užitak Borislava Pekića.

U pismu Luizi Kole, Flober ovako kaže: "Trebalo bi čovek sve da zna, pa da piše. Svi mi škrabala koliko nas ima patimo od ogromnog neznanja. Nama nedostaje srži, i knjige od kojih su postale čitave književnosti. Homer i Rable prave su enciklopedije ..."

Borislav Pekić jedinstvena je enciklopedija naše književnosti. Pisac Zlatnog runa posedovao je veliko znanje iz arheologije, logorologije, medicine, neimarstva, trgovine, istorije civilizacije, nuždologije, mitologije, pozorišta, filozofije, istorije medija, cincarologije, politike, biblijske arheologije, poetike prostora, policijske psihologije, zatvoreničke filozofije, pomorstva, istorije uporednih religija, argonautike, naučne fantastike, sociologije, magije.

Zato je Pekiću bilo tesno u svakom proznom žanru. I zato je Pekiću od naših pisaca, kako sam veli, najbliži bio Krleža.

Humor i u ibidumu

Do krajnosti savesni, istorijski, arhivarski, opsesivni realizam Pekićevih knjiga služi kao matična voda "kristalnim strukturama alegorije"; on takodje služi i kao korito za tok mita, sna fantasmagorije, ironije i humora.

Pekić je duhovit i u fusnoti. U jednoj od fusnota iz knjige Godine koje su pojeli skakavci Pekić piše da dugo nije imao osobitu memoriju kad je reč o njegovim godinama sužanjstva. Pekić podseća da je tu sumnju podstakao njegov prijatelj, jedne duge dubrovačke noći:

"Kao da pametnija posla nismo imali, sećali smo se svojih zatvora. Ja, koji sam po njima godine proveo, nisam o njima znao ništa naročito da kažem. Ništa do nekoliko anegdota, koje su već toliko ponavljanjem preradjene da su se i meni samom činile – izmišljenim. Njegova je supruga, ćutala kao da je zatvorena bila bar dva puta duže od mene.

S živošću, ubedljivošću i impresivnim darom zapažanja satima govorio o svom zatvoru, o svojim robijama, na kojima je proveo – jednu noć. Bio je to još jedan dokaz da vreme ne postoji kao neka fiksirana dimenzija. U njegovu zatvorsku noć stale su tudje godine, a moje godine nisu od te noći ni desetak minuta stigle da uzmu".

Mit traganja

Rad na romanu više je spiritistički nego istoriografski. Znam moderna forma fantastike je erudicija, ali je književnost, ipak, delo magije, pripovedačke magije, kako veli Pekić. Samo je pisac takve energije i magije mogao tako superiorno da se bavi središnjim mitom književnosti – to je mit traganja.

Taj mit dominira u celom opusu pisca Zlatnog runa. Od plovidbe Jasonovog arga u Kolhidu i Trojanskog rata, preko pada Konstantinopolisa, i pada Ikara Gubelkijana, evropskih pohoda Sulejmana Veličanstvenog do srpskih ustanaka i borbi za nezavisnost, od Prvog i Drugog svetskog rata do godine 1968; sve do pitanja negativne utopije, do Pekićevih katastrofičnih i futurističkih projekcija u romanima Besnilo, 1999, Atlantida.

Do zbirke "gotskih hronika", priča Novi Jerusalim. U ovoj knjizi ima jedna blistava priča "Čovek koji je jeo smrt 1793". U vreme Terora Francuske revolucije. Nikad Kiš i Pekić u postupku, u ritmu, u disanju pripovedačkom nisu bili bliže. Enciklopedija mrtvih i Novi Jerusalim. Ova se Pekićeva priča na fantastičan način rimuje sa esejom "klasične vrednosti" "Pozorište kao giljotina" Mirjane Miočinović.

Kao da je Pekić u svom eseju, koji može ući u svaku antologiju eseja evropske književnosti, našao "gradju i inspiraciju" za svoju pripovetku. Čujte taj zvuk imena i sudbine Labussiere ("Pozorište kao giljotina", u Jean-Louis Popier )"Čovek koji je jeo smrt"). Esej Mirjane Miočinović objavljen je u časopisu "Književnost" 1983.

Borislav Pekić je radom i darom, kraljevski, jeo svoju smrt.

Borislav Pekić i sv. Luka

Pekić je nosio grudobolju od rane mladosti, a u tamnici ona je udarila definitivan pečat na njegov život. Iz te bolesti Pekić je crpao energiju, otimao poslove i dane i umro u krilu rukopisa romana "Metastaza".

Borislav Pekić umro je od emigracije, dobrovoljnog izgnanstva, jer tamo je suviše tamo, ovde je suviše ovde. I od književnosti, jer književnost je, kako veli Flober, bolesna od grudi.

Iz izgnanstva, sa obala Crnog mora, Ovidije je pisao u Rim: učinite sve da se moj prah vrati u imperiju. Bolje je što se vratio u rimsku književnost i istoriju, kazao bi Pekić.

Slava Borislava Pekića, slava Pekića, je sv. Luka. Savremenik Isusa Hrista, grčkog porekla. U Crnoj Gori kazuju da je nebeska duga pojas sv. Luke. Na tom pojasu sad piše Borislav Pekić.

Vreme reči-XXIIIc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Moje viđenje književnosti“ – anketa časopisa „Književna kritika“, br. 6, Beograd, 1983. (kraj).

16. Sad bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i malo ko drugi – na tu temu nemam šta reći. Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam.



17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga, za mene, osim u neku ruku prinudno, “književni život” nikad nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kojem je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao i svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. “slobodi stvaralaštva”. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se – ne znam zašto – uvek predstavljaju kao dijalog, centralni je problem – opet ne vidim zašto – u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti,

pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktivno živi, i koja se jedina uistinu tiče umetnosti.

Aktuelna može posredovati univerzalnoj, ali ne mora, Mnoge aktuelne stvarnosti su mrtve, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, vampirski život.

20. Ja, lično, ne bavim se stvarnošću, već svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje. čak i da sam voljan, drugačije je ne mogu doživljavati.

Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti – može se jedino prestati pisati – ni prinudom, jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane, nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naične, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu pomoći da ti stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21. Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju, ekskluzivnu teoriju koja ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači: ili kalauz slomiti, ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je, naravno, po poreklu – izvedena, ali, sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje.

Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. Ona podseća na povod, ali ga ne imitira, ne odražava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku „zajedničku“, ako takva uopšte postoji.

23.Monistička težnja za „zajedničkom stvarnošću – tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti – dovodi do žudnje za „zajedničkom umetnošću“, a ova do zahteva da se „naporedne stvarnosti umetničkih dela“ podrede, prilagode, premodeliraju prema himeri one „uajedničke“.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu „rajsku zajedničku stvarnost“, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost. Ali ako ste dobar pisac, univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima o svom ličnom paklu.)

24.Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođala. Ali je, čini se, i spontan, nužan, prirodan, urođen humanistički karakter umetnosti (s njom i literature) jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost – sve dok nas jedno neponavljanje, eufemistički prozvano izuzetkom, ne otrezni – dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, o svrsi da ne govorimo.

25. Platinistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje.

Ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje. Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete kalo, a zna se šta se sa njim radi.

Vreme reči-XXIIIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Moje viđenje književnosti“ – anketa časopisa „Književna kritika“, br. 6, Beograd, 1983. (nastavak).

9. Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj – pri tom i prilično neuspeo – racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti (i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu:

kao građa iz koje uzimam teme (povode) i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na – lični iskaz.



10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Forma ni Značenja mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – ne znajući šta hoću da napišem.ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu br. 2. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njih, u razmišljanjima o Umetnosti jedva da sam išta drugo našao.

Što se književne prakse tiče, ponekad mi se čini da one reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i mnogobrojne opšte protivrečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd. –

ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

11. Sebe smatram piscem – ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Onako kao što podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo izvesnu egzotičnu različitost.

Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti. Možda baš i ne “bez žaljenja”, ali bih se odrekao svakako.

13. Moja književnost je moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere – ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja naše predstave o svetu nego što ih potvrđuje. Utiče ako se slažemo s njenim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

15. Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesmika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima,

premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti-Otkrivača Vekova napravila Umetnost-Ispitivača Njegove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Hoću da kažem samo da taj uticaj nije više njena primarna funkcija. (Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja.

Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.

Vreme reči-XXIIIa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Moje viđenje književnosti“ – anketa časopisa „Književna kritika“, br. 6, Beograd, 1983.

Žao mi je što na anketu „Književne kritike“ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno, koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju. Sabrao sam ovde tek nekoliko premesa preuzetih iz „Dnevnika“, diktiranog u magnetofon tokom godine 1983.

Nisu vršene nikakve izmene, osim u redosledu beležaka, da bi ove, činjene inače u različita vremena i različitim povodima, obrazovale izvesnu celinu i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.



1. Nemam poverenja u književne generalizacije (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U toj skeptičnoj svetlosti valja gledati i na ove moje.

2. Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način kojim ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

3. U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se u istini zbiva u ravni intuicije (a inteligencija mu je tek manje-više spretni posrednik, da se baš ne kaže – manje-više srećni menadžer);

pokušaj da se umetnost iz zone bez-mernog, nedokučivog, slučajnog prevede u zonu sa-merljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat, može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa – zašto ne? – i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta koje se zamišljaju kao opšte.

4. Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je posredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznaneđuje baš toliko koliko mu se pripisuje, da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pri tome – pogrešio.

5. Književne doktrine, kad ispituju „tehnološke procese“ stvaranja, kad ulaze u „književnu politiku“ (ono što književnost nije, a književnosti se tiče), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih racionalnih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali – tu je nevolja – s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa.

(Kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće hteli rešiti hemičarskim formulama.) Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljuju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri s postojanjem neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti, kojom se ta književnost navodno bavi.

(Književnost se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisaca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6. Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme i, s njom u vezi, književne tehnologije. Možemo, dakle, razgovarati o tome kako je „Kralj Edip“, sa stajališta forme, napisan – pa možda i zašto baš tako – ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu – kako ih valja pisati.

7. Pisac, takođe može govoriti o svom „književnom troposu“, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8. Tek iz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanj. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli.

Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. Kad se ne menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.

Vreme reči-XXIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (kraj) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Čini mi se da imate blag otpor (prezir) prema komunistima disidentima, sa Kainovim kompleksom, koji pokušavaju da iskoriste parčiće vaše političke priče protiv komunizma, koju ste vi propovedali kao osamnaestogodišnjak?



Nije to tako bilo uvek. S početka mi je bilo drago kad sam video da prelaze na moju stranu.

Međutim, oni nisu prelazili goli, oslobođeni starih tereta, oni su dolazili natovareni celim mračnim balastom svoje prošlosti i svoje neverovatne dijalektike, stalno tražeći neko specijalno, neko dodatno razumevanje za nesreću koja ih je zadesila, dok je u realnosti to bila nesreća koju su oni mana priredili.

Ovaj drugi deo nesreće kao da su zaboravili, ili nisu značajnim smatrali. Najzad mi je to otužno samosažaljenje dojadilo, to plakanje krvnika na ramenima žrtava.

Kakav je bio ulazak u 1945?

Ne može se reći da smo u 1945. ušli sasvim nepripremljeni. U strahu, neizvesnosti, oskudici, čamotinji okupacija je imala sve bitne odlike buduće revolucije. Ali i jednu vidljivu prednost. Ma kako teška, bila je privremena.

U pobedu saveznika niko nije sumnjao, premda, istini za volju, za to baš i nismo imali neke ubedljive razloge. Prvih godina, 1942. i 1943, naročito. Verovatno nas je u hranljivoj iluziji o skoroj slobodi držalo to što permanentan život u Novoj Evropi nismo mogli ni zamisliti.

A ni pobedfu komunista nismo očekivali, osim onih koji su je želeli, a takvih u mojoj bližoj okolini nije bilo. Ali ta naša parcijalna pripremljenost odnosila se samo na opšte tegobe, nipošto na one koje proističu iz osobene prirode jedne revolucije.

Udarac je bio strahovit. Umesto slobode dobili smo drugu okupaciju. I to neuporedivo težu. Najpre što nije bila, kao nemačka, privremena, bez obzira na stalno zaposlene iluzije naših staraca da će nam novo oslobođenje stići do Božića, do Velike Gospojine najdalje;

a potom što je, za razliku od nemačke, primenjena nad celim narodom, obuhvatala samo jedan njegov deo, u prvom redu samo njegovu građansku klasu i imućniji deo seljaštva.

Bili smo tako dvostruko izolovani. Od ostalog sveta koji je uistinu bio oslobođen, ili je bar tako mislio, ili se najzad pravio da se oslobođen oseća, a i od dela vlastitog naroda, koji, čak i ako se naročito oslobođenim nije osećao, u revoluciji ni ropstvo nije video ...

Vi govorite o nekoj vrsti laguma?

Na kraju tog zagušljivog laguma, stalno je gorela jedna bleda svetlost obećavajući izlaz. Ali kad smo najzad, posle pola veka života podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz.

I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu ...

Govorili ste mi da pripremate novu knjigu “Jedna mladost na Balkanu”?

To vremenu, delimično opisanom u “Skakavcima”, nisam se dovoljno posvetio, pa činim to sada u knjizi “Jedna mladost na Balkanu” ... Mislim da je jedini deo moje biografije, od nekog interesa, onaj od 1941. pa sve tamo do kasnih pedesetih, recimo 1959. godine. Ostalih tridesetak godina su kalo.

Tamo su moja velika memorička platna. Iz tog iskustva sve je proisteklo. I moje knjige i ja danas. Ono, na žalost, još nije potonulo u vreme i postiglo potrebnu nestvarnost da bi se pretočilo u funkciju.

Zato je knjiga “Jedna mladost na Balkanu” poluproizvod, neka vrsta himere, pola dokument – pola fikcija, dokument, u stvari, uhvaćen u času procesualnog pretvaranja u fikciju.

Iz njega čitalac, usput, može videti kako se realnost pretvara u roman. Šta gubi i zašto, šta dobija i zašto. Za mene je, povrh svega ostalog, ova knjiga bila samoanaliza mog načina literarnog rada, tzv. uknjižavanja iskustva.

Bitka sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Jamesa Joysa prostor je beskonačan.

Naše telo u majčinoj utrobi dobija najpre oblik (obris) pa tek onda skelet. Najpre lik, pa onda i čvrstinu koja će ga držati na okupu. Roman pre ispunjenog prethodnog uslova ne vredi ni početi. Pesmu i možda možete pustiti da vas vodi. Njen je put kratak.

Ostaviti da vas roman vodi, znači izgubiti se u infinitezimalnim mogućnostima. Granice uvek moraju biti unapred postavljene. Najčešće one su već u ideji, kao što je naša ličnost već u hromozomskoj kombinaciji očevih i majčinih gena. Naše je da sprečimo perverzan razvoj.

Vreme reči-XXIId deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (nastavak) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Vaš otac je bio komita. Ima li u vama komitske krvi? U istrazi ste odgovorili da ste Crnogorac, a u optužnici piše da ste Srbin. Šta mislite o toj večnoj priči o Srbima iz Srbije i Srbima iz preka?



Pravo da vam kažem, na nerve mi ide. Ali ja nisam samo Crnogorac Srbin „iz preka“. Ja sam, takođe, po majci iz Vojvodine, i tako Srbin „iz preka“. U svakom slučaju odnekud „iz preka“.

Meni lično to ne smeta, sve dok ne postane nacionalno pitanje kojim vas gnjave najčešće oni kojima je svejedno šta su, ili oni čijim bi nacijama trebalo da bude svejedno imaju li ih ili nemaju.

Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom „narodne medicine“.

Ja, naravno, nisam neki patetičan apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne.

Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, i ako sam već onda morao znati šta to znači. Otuda potiče i moj odgovor isledniku, Crnogorcu, razume se.

On je držao da sam ja svojim političkim opredeljenjem naneo uvredu Crnogorcima i njemu lično i zato je dalju konverzaciju nastavio pesnicama. Međutim, ako bi neko preda mnom uvredio Crnogorce, ja bih Crnogorcem tog časa postao.

Šta je to ? Nije li to, možda, ta „komitska krv“ koju u meni tražite? Mislim da nije. To je prosto dinarska rupa u glavi. I onda, postoji li uopšte „komitska krv“?

Uzmite primer mog oca. U svojoj ranoj mladosti, od šesnaeste recimo pa do sredine dvadesetih, bio je on nepomirljiv i radikalan, ali kasnije, tokom svoje karijere postao je on uzorno tolerantan čovek, spreman da svačije stanovište razume i kada se sa njim ne slaže.

Šta mislite o sudbini zabranjenih pisaca: Slobodana Jovanovića, Dučića, Vasića, Svetislava Stefanovića?

Krakova ... (može se nastaviti spisak). Nije stvar u tome što su oni neko vreme bili zabranjeni – na kraju krajeva uvek će biti odbranjeni i uvek će doći vreme njihovog ponovnog štampanja.

Stvar je u tome što je takvo stanje mnogima od njih prekinulo, prosto preseklo karijeru koja je mogla biti uspešna i što je srpska kultura izgubila izvesna vredna dela.

U Steinbrecherovim rukama („Kako upokojiti vampira“) i Hristos bi progovorio. Da li bi progovorio Adam Petrović, B. P.? Kako bi se pukovnik ponašao kao optuženi, kao uhapšenik?

Zavisi od procene situacije. Ako bi Steinbrecher zaključio da će mu islednik ponuditi saradnju, on bi popustio. Bio je to profesionalac, a ne ideolog. Pet para na nacionalsocijalizam nije davao. Radio bi prema tome, i u policiji demokratske države.

Jedino bi žalio što njeni moralni i pravni standardi ne dopuštaju razvoj policijskog umeća do njegovij krajnjih granica. U tom smislu, samo u tom, on je bio rođen za totalitarizam.

Vreme reči-XXIIc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (nastavak) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Vi ste često koristili motive iz Biblije. Kao da je znate naizust. Kad ste prvi put čitali Sveto pismo? Kakav je vaš odnos prema problemu intertekstualnosti?



Takav je da ja u tome ne vidim nikakav problem. Pošto pripada realnosti izvan mene, onako kao što toj realnosti pripada sve što nisam ja, kao grad kroz koji prolazim, ljudi koje upoznajem, prizori koje gledam, i tuđ tekst vidim kao slobodnu građu,

kao nešto što od slučaja do slučaja može biti inkorporirano u moje iskustvo, a čim je u njemu, čim je u iskustvu, može postati i intransigentan sastojak mog dela. Ja na to ne gledam iz perspektive pravnika nego iz ugla umetnika.

Sećate li se kad je, imajući na umu službu vašeg oca, u vašem sluhu prvi put zatreperila reč zatvor, kazamat, hapšenje? Vi ste prvi put uhapšeni na Cetinju, u vreme demonstracija protivu pakta od 25. marta 1941, zar ne?

Ma nemojte, to je jedna bezazlena dečačka epizoda. Ili u njoj vidite i nešto više?

Stid? Stid je u vašem životu vezan za slobodu, nikad za iskustva zatvora. Kad ste se zastideli prvi put?

Odgovor je jednostavan. Kad neku prepreku preskačete, vi se na nju koncentrišete, pre nego što skačete prikupljate snagu i ocenjujete njenu visinu. Potpuno ste posvećeni odluci da je preskočite. Zamenite prepreke zatvorom, i dobićete otprilike duševno stanje u kojem robijate.

Vaše ponašanje odmereno prema njegovoj težini, koncentrisano da se ona izdrži sa što manje povreda tela, ali i ponosa. Gubitak ponosa na robiji početak je vašeg pada. Stid je znak da ga pre ili posle možete sa sigurnošću očekivati. Ali dok osećate stid, nade ima.

Kad i njega izgubite, sasvim ste izgubljeni. Na slobodi retko imamo takve kondenzovane životne situacije. Sve je nekako u mimoprolazu, nejasno i nedefinisano. Upleteni smo u koordinatni sistem bezbroj ukrštenih odnosa. Pažnja nam je razuđena, rastresita.

Mogućnost za moralne omaške svakodnevna. Realnost na slobodi ne poseduje oštrinu obrisa kao u zatvoru, gde je svedena na nekoliko egzistencijalnih elemenata.

"Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene", zapisali ste. Može li se to reći i za humor u literaturi? Od koga ste nasledili tu vrstu dara?

Od oca bez sumnje. On je imao čulo za onaj poremećaj u ozbiljnom sledu realnosti, koji obično zovemo smešnim. On prosto stvarnosti nije verovao. U životu, to mu je dalo nadmoć nad njom, koju ona nad njim nikad nije imala.

Nije bilo te situacije u kojoj on nije umeo da pronađe neko pomeranje od očekivanog, neku diskrepanciju koja je, denuncirala naše egzistencije.

Kako biste definisali bolest? Vi ste dugo bili bolesni od grudobolje. Je li kaverna metafora?

Ne, kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.

„Ja sam sa šesnaest godina, neizrecivo dršan i mračan, već vođa jedne ilegalne antikomunističke grupe gimnazijalaca“, tako ste zapisali. Ali u to vreme vi odlazite u operu, vi ste jedini u društvu vagnerijanac, slušate džez, odlazite na žureve, na hipodrom. Mladi političar (demokrata) kao hedonista? Mi sebe nismo zaboravljali, kažete. Politika i hedonizam, što da ne?

Da, što da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kad se svesporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tuđu sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepte sreće.)

Svaki drugi put dovodi do tiranije. Sva su druga gesla manjkava. I ciljevi Francuske revolucije i ciljevi Ruske. I ciljevi Engleske, dok je bila aktuelna. U Cromwellovoj smeh je bio subverzivan, a čitanje Svetog pisma državotvorno. Pozorište je smatrano sataninim iskušenjem.

Interesantno je da su smeh podjednako neumoljivo mrzeli i progonili i jakobinci i boljševici.

Kad se jedna prelja, u vreme Terora optužena od doušnika da je prizivala kralja (le Roi), branila da je iskala vreteno (le Roau), sudija Fouquier-Tinville se nije nasmejao, on je staricu poslao na gubilište i time jakobinsku revoluciju okarakterisao kao antihumanu, nepodobnu za ljudsku sreću.

Vreme reči-XXIIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (nastavak) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Vaša adresa u Beogradu je Malajnička 7. Verujete li u simboliku ulice, kućnog broja? Kuća kao književni junak?



O tome nisam razmišljao, ali je jedna druga stvar povodom kuća u kojima sam živeo zanimljiva. Ceo je moj život na neki način vezan za policiju. U prvom redu što mi je otac, kao načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine bio neka vrsta policajca, a potom što sam tokom života uvek sa njom imao neke nesporazume i neprečišćene račune.

(Poslednji put 13. juna 1990. na opozicionim demostracijama ispred Beogradske televizije, kad mi je jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovih dvojnika iz 1949.)

Kad sam se 1970. preselio u London, privremeno sam sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom stanovao u jednoj unajmljenoj sobi, koja kao da je nepažnjom ispala iz XIX veka i Dikensovih trogateljnih romana o sirotinji. Kad sam prvi put otvorio prozor, ugledao sam preko puta mesnu policijsku stanice.

I odmah se osećao kao kod kuće. Šalu na stranu, u kojoj meri smatram kuću delom naših života, vidi se i po „Hodočašću Arsenija Njegovana“, po izvesnim pasažima „Zlatnog runa“, pa, čini mi se, i po nekim segmentima knjige „Godine koje su pojeli skakavci“.

U „Hodočašću“, naravno, kuće su tretirane kao metafora žudnje za posedom, ali, ne smetnite s uma, i za lepotom. Arsenije Njegovan nije izašao iz II glave Marxovog „Kapitala“, nego iz prirodne težnje za ulepšavanjem naših poroka. Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.

Kakav je vaš odnos prema kostimu: privatnom, zvaničnom, pozorišnom?

U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben načinpredstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem sa drugima ostanemo neprimetni, pa, dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.

U zatvoru je to naročito uočljivo. Ne u istražnom zatvoru, u kojem za takve brige naprosto nemate vremena, nego na robiji, gde je vaš status na neki način definitivan, bar za izvesan broj godina ustaljen. Odevaju vas u standardnu, ružnu, naravno, staru, naravno, pohabanu, naravno, robijašku odeću koja ima za cilj da vas opštim izjednačenjem sa celom robijaškom populacijom oduzimanjem identiteta unizi.

I šta vi radite? Instinktivno osećate da se nečim od te nivelacije morate braniti, da ne smete dozvoliti da vas rastope u toj sivoj monotonoj rudači prividnih ljudskih sličnosti. neka vas ne dira poruka Francuske revolucije po kojoj su svi ljudi jednaki.

Nisu. Da neko vaše naročito (ekscentrično) ponašanje – nepreporučljivo, uostalom – nije dovoljno. Da tome morate i neki vidljiv, materijalni dokaz dati. Onda, recimo, kao izvesni J. P. vezujete oko vrata maramu. Što je ona prethodno služila za brisanje nosa, ništa ne smeta. važno je da vas od drugih razlikuje.

Ako vas već interesuje, od svih odela, posle pidžame, najviše volim smoking.

Kuća je naš prvi kut, prvi kosmos. Kakve su slike kuća iz vašeg detinjstva? Kakvu je scenografiju negovala vaša majka? Poetika nameštaja? Sećate li se nekih komada nameštaja kad su vas proterali sa Cetinja 1941?

Da s kraja počnem, da krenem od propasti. Ona je uvek zanimljivija od uspona. Kad smo proterani, nameštaj nismo mogli poneti, osim pojedine stvari moje majke, s jakim smislom za sopstvenost, srećni što smo mogli poneti glave. Jednog dana, 1945. mislim, pojavio se taj nameštaj u Beogradu.

Tačnije rečeno, njegovi uzorci, jer su najbolje komade prisvojili naši osloboditelji od buržoaskih predrasuda, među kojima je, naravno, bio i stilski nameštaj kao jedan od najozboljnijih i najudobnijih.

Od muzičkih instrumenata, za večernje porodično struganje, na čelu sa koncertim klavirom, za kojim sam, napamet svirajući skale, čitao stripove, vraćena nam je samo klavirska stolica. Biblioteka je bila na bizaran način decimirana. Od dvotomnih knjiga nedostajao je mahom po jedan deo, nestale su gotovo sve u tvrdim koricama, a velikodušno vraćene one u mekim.

U vašoj hijerarhiji prijateljstvo je na samom vrhu. Danilo Kiš vam je posvetio sjajnu novelu „Krmača koja proždire svoj okot“. Vas je spajao antikomunizam. Naravno, ne samo to: slično poreklo, dobrovoljno izgnanstvo kao najbolniji i najvredniji deo vaše sudbine.

„Sad nas ništa ne deli. Tek nešto vremena koje ionako ne postoji“ – rekli ste povodom njegove smrti. Vaš je dijalog samo na trenutak prekinut. Posvetili ste mu roman „Kako upokojiti vampira“. Šta ćete prvo reći Kišu kad nastavite razgovor?

Reći ću mu: Ipak je vredelo, prijatelju.

Postoji u Kišovom i vašem detinjstvu po jedan kovčeg (sanduk) sa Mansarde, sa Tavana (fotografije, porodična arhiva, Veliko i Malo zaveštanje), koji je gotovo presudno uticao na vašu književnu karijeru?

Svačije detinjstvo poseduje takav kovčeg, samo ga mnogi nikad ne nalaze, a još veći ga broj, i našavši ga, ne otvara.

Vreme reči-XXIIa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“. – Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Borisla (Pekić). Vaše ime može se podeliti na dva imena: Boris + Lav. Lav rođen u znaku vodolije (4. februar). Određuje li ime na neki način sudbinu čoveka? Koja je vaša zvezda? Verujete li u astrološki znak, u božansku numerologiju, u vavilonsku tombolu?



Iznenadili ste me. Prijatno, moram reći. Bojao sam se ovog razgovora. Osetili ste da ga izbegavam, zar ne? Sad vam mogu reći i zašto. Prvi je razlog strah od definitivnosti koju pretpostavlja ispovest, pod uslovom, naravno, da je iskrena. Pre nje živite, bez obzira kako, bar mirno.

U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.

Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često događa, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom gravnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje.

Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi vezobrazno guraju. Otkako se doznalo da sam bio na robiji, na primer, sve zanima kako je tamo bilo, kako sam ja sve to izdržao, i zašto sam uopšte sebe u taj položaj doveo, kao da ja sve to pamtim, da sam zatočenički profesionalac, ekspert za robijanje!

Niko vas više ne gleda u nekoj ljudskoj ukupnosti i nedoslednosti, nego kao dovršeni monolit, malne nadgrobni kamen nad vlastitom biografijom. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati. Inače ste hulja, ono što se inače svakom drugom velikodušno dopušta.

Ako ste jednom bili demokrata, morate to ostati i na samrtnoj postelji, te i smrt kao većinsku snagu demokratski prihvatiti. Intimno osećanje nedovršenosti, procesa koji još traje bez izgleda da se ikad ičim stvarno okonča i zaokruži, i do sada me je sprečavalo da objavim svoje “Dnevnike”,

premda, istini za volju, oni se u načelu razlikuju od Memoara upravo tom nedovršenošću, tangentnom otvorenošću, izmenom uglova i stanovišta, nekom stalnom evolucijom, ukratko nesigurnošću i ambivalentnošću iskaza.

Drugi je razlog mom strahu nespokojstvo pred pitanjima koji se tiču moje profesije. Sve što sam o njoj i svojim knjigama – ukoliko su još moje, a mislim da nisu, ne u onom smislu u kojem su to bile dok sam ih pisao – imao i umeo reći, meni se čini da sam već rekao.

I kad se sve to sabere, očisti od pleve i svede na kostur od 336 nosećih kostiju, vidi se da ta s mukom, za potrebe javnosti upriličena, pa zato i artificijelna poetika, koja ima za svrhu da vas drži celog dok ste vi sav u nevezanim parčićima, da vas podredi nekoj nameri, dok ste vi uvek savršeno slučajni, nije ništa drugo nego stalno izmenljivo, stalno mobilno i aktivno, stalno tekuće iskustvo.

Sva su objašnjenja naknadna i sva liče na tumačenja života koji zaključujemo na osnovu nekoliko oštećenih arheoloških artefakata davno minulog života.

Dopada mi se zato što razgovor počinjete daleko od literature, premda pretpostavljam da ćemo i do nje stići, što ga počinjete od zvezda. Pa čak i ako zalutamo, i do književnosti nikad ne stignemo, velike štete neće biti.

Rekli ste: “Izgubljeni gradovi detinjstva nikad nisu propadali”. Zbog očeve službe, u detinjstvu opisali ste jugoslovenski krug kredom (Podgorica, Novi Bečej, Knjin, Mrkonjić-Grad, Cetinje, Beograd). Postoje li tajni rukopisi gradova, njihove duše? Grad kao Lavirint? Grad kao Hijeroglif? Beograd?

Grad kao Vavilonska kula. Grad kao Kanta za smeće. Grad kao Tamnica. Grad kao Pustinja. Grad kao Klopka. Grad kao Mravinjak. Grad kao Gubilište. Grad kao Groblje. Grad kao ... i tako dalje.

Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.

Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.

I svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam samo dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku.

Ja i sada, ako hoću, mogu da koračam glavnom ulicom Knina i srećem oficire Jugoslovenske kraljevske vojske, pripadnike divizijskog garnizona, u sivim paradnim mundirima sa sabljama i belim rukavicama; i sada, kad god poželim, mogu da, ne pomerajući se s mesta, uđem u Zetski dom i da se u tom minijaturnom pozorištu, gde bih sada mogao iz lože glumca dotaći, osetim beskonačno malim i ništavnim;

mogu samo mislima da osetim panonsku toplinu sunca na baroknoj prizemnoj kući u kojoj smo u Novom Bečeju stanovali i sladak miris dunja po banatskim pustarama i majurima, ili da kao sablast, nečujan i nevidljiv, obiđem dvorište zatvora na Adi Ciganliji u kome sam 1949. čekao suđenje, ili da se usred noći obrem na Čuburi 1946. i lepim antikomunističke letke.

I uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtiti rešenje, ako ga ima.

A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi sprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti ...

Vreme reči-XXIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Oblici i mogućnosti proznog izraza“ –Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza – (nastavak) Anketa, „Savremenik“, Beograd, knj. 33, 4, 1971.

Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog.

Pisac podseća na vračaru, koja, po porudžbini osvetoljubivog klijenta, izrađuje veran model neke omražene ličnosti samo da bi ga, odmah, zatim, bodenjem i kidanjem uništila, i to sve u dubokom ubeđenju da će se i ureknuta osoba istog trena raspasti.



Ne čini li to i pisac? On gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost.Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komntar je razaranje.

Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivan karakter. Dubuinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.

Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.

Čak i kod takvih pisaca koji su, blagodareći udruženim naporima komercijalizovane svesti i ljudske gluposti, stekli slavu intelektualno-seksualnih nemani (Henri Miler), vidljivo je prisutan asketski duh.

Bulatović je, recimo, izrazit moralistički pisac. U drugom, stvarnom sloju svoje literature, on je čedan. Rušilački bes potiče od izneverene čednosti, od izdatog poverenja, od propalih nada, od slomljenih iluzija.

Oni koji nam budu otkrivali najmračnije ponore naše stvarnosti, bez obzira koliko mi ostali u njoj oduševljeno uživali, najviše će zbog nje patiti. Ne kao pisci. Kao ljudi, a bojim se, možda i kao građani.

Književnost je kao usedelica, da uživa bi, ali i nevinost da sačuva. Zagriženo, i s pravom, naravno, brani svoju autonomnost, a sanja da je neposrednim uticajem, snagom društvene moći reči drugima oduzme. Želi da prljavštinu sa stvarnosti spere, ali i kroz tu prljavu stvarnost čista da prođe.

Hoće da je proročka, pa i ratnička, a žalosnu sudbinu proroka i ratnika neće da deli. Ona napada, ali napadnuta namah proglašava neprikosnovesnost i neutralnost.

Međutim, baš ove dve protivrečne komponente, dok su u blagotvornoj ravnoteži, i jedna ne prevagne, te se u književnost ne pretvori, ili samo u oruđe, ili samo u gradivo, onemogućuju da najveća dela sačuvaju estetsku autonomnost i da budu ljudski delotvorna.

Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu pojavvljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.

Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Status pisca, dakle, ne postoji. Osim u nekom prilično zapuštenom administrativnom smislu, naravno.

Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor. Tom izboru trebalo bi biti dosledan. Sam čin pisanja, međutim, pretpostavlja jednu sasvim drugu, skoro neprečišćenu vrstu angažmana.

I kao što mera slobode koju ispoljavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode u društvu (jer meru slobode u svojim knjigama određujem sam), tako i mera slobode koju ispoljavam u svojoj građanskoj delatnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode izražene u mojim knjigama (jer meru slobode u mojim građanskim delatnostima određuje društvo).

Nekorisno je, stoga, zamenjivati ova dva angažmana, ali je isto tako licemerno i nepošteno kao pisac ispoljavati angažman koji se životom ne potvrđuje, a kao građanin propovedati angažman koji se književnim delom ne verifikuje.

Vreme reči-XXIa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Oblici i mogućnosti proznog izraza“ –Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza – Anketa, „Savremenik“, Beograd, knj. 33, 4, 1971.

Pripremajući aprilski broj časopisa uredništvo”Savremenika” uputilo je sledeća pitanja većem broju srpskih romansijera i pripovedača:

1. Kako ocenjujete posleratni razvitak srpske proze? Vidite li kontinuitet u proteklim godinama?

Za šta vezujete vlastito delo u okviru posleratne književne evolucije?

2. Šta vas najviše zaokuplja na planu stvaralačkih interesovanja u ovom času? Šta želite da izrazite u delima koja upravo pišete ili nameravate da pišete?

Kakav stav zauzimate prema problemima (ideološkim, ekonomskim, filozofskim, moralnim) sveta u kome živimo?

Verujete li da književna reč poseduje autonomno estetsko značenje, ili mislite da ona i jednu delotvorniju, neposredniju, društvenu moć?



3. Kako definišete status pisca pisca u društvenoj društvenoj stvarnosti? Kkav je njegov odnos prema vrhovima političke strukture? Treba li da bude ravnodušan prema odlukama političkih foruma koje se tiču sudbinskih pitanja naroda i zemlje, zadovoljavajući se pri tom svojom čisto estetskom slobodom, ili pak treba da se angažuje na širem društvenom i političkom planu?

Ako smatrate da je angažman potreban i neizbežan, šta pod tom pojmom podrazumevate?

4. U ostvarenjima mlađih autora jače preovlađuje kritička tendencija u slikanju stvarnosti. Slažete li se sa ocenom da je kritička funkcija proze danas najaktuelnija i najznačajnija u našim književnim relacijama?

Vaše prvo i četvrto pitanje osećam kao jedno, pa ću, ako ništa drugo, pokušati da ovlašno ocrtam jedan budući odgovor na oba.

Bez obzira na uočljiv, uostalom, i sasvim prirodan napredak posleratne prze, mislim da je on ispod stvarnih mogućnosti srpske književnosti. Naročito ako se ima u vidu ratno, revolucionarno i postrevolucionarno vreme, iz koga su teme uzimane.

Vrednost jedne literature može se meriti njenom ulogom u sopstvenom društvu i stepenom njenog učešća u opštem razvitku književnosti. I u jednom i u drugom pravcu ispoljeni su nesumnjivi rezultati, ali, na žalost, nikad, ili veoma retko, oni su bili simultani.

Naša posleratna književnost dala je, svakako, bar desetak zanačajnih i izvanrednih romana („Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Prokleta avlija“, „Seobe“, „Crveni petao leti prema nebu“, „Vuk i zvono“, „Deobe“, „Derviš i smrt“, „Lelejska gora“, „Kad su cvetale tikve“, „Bašta pepeo“, „Izlazak“, itd.),

ali ni u jednom nije potpuno i istovremeno iscrpljena i društvena i estetička funkcija književnosti; Dela koja su bitno unapređivala književnost kao umetnostnisu imala gotovo nikakvu društvenu ulogu; ona, opet, koja su nešto od te delotvornosti postigla, umetnosti u istoj proporciji nisu doprinela.

Osim vrlo retkih izuzetaka, naravno. Vreme prirodne sinteze ovih funkcija tek dolazi. Nadam se.

Verovatno bi merodavni ispitivač književnosti u njenom posleratnom razvoju pronašao neki kontinuitet; ja lično ga ne vidim, niti osećam. Ne osećam ni naročitu potrebu za njim.

Naprotiv, čini mi se da se jedan prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor prema svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor.

Što se mene tiče, ono što pišem ne mogu staviti ni u kakvu vezu sa bilo kakvim tendencijama posleratne književne evolucije, i bio bih iskreno iznenađen ako bi ta veza bila ustanovljena.

Moje knjige su, ako se teško ne varam, u prvom redu rezultat moje sopstvene duhovne, moralne i socijalne evolucije, i duhovne, moralne i socijalne evolucije društva, kako je ja doživljavam. Sasvim drugo je pitanje zanata. On se uči. Celog života.

Vreme reči-XXd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – (kraj) razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.

U dobrom delu svog opusa niste se bavili “izmišljotinama”. U “Besnilu” i “1999” jeste. To, naravno, nije prigovor, ali je ipak reč o izvesnom iskakanju iz opusa. Kako ga objašnjavate?



Pa, to se dogodilo pred pisanje sedme knjige “Zlatnog runa”, u pauzi, kada još nisam došao do rešenja kako da završim taj projekat. Naučnu fantastiku, inače, veoma volim i pomno pratim i mislim da će ona biti sve značajniji žanr književnosti.

Tada sam pokušao da napišem jednu knjigu koja će zadovoljiti moja alternativna i ekološka shvatanja. Poklonio sam joj dovoljno pažnje da je učinim utemeljenom.

Moram biti ponosan, jer su mi najveće pohvale dali naši lekari, na primer, koji su svetski poznati stručnjaci za endemsko besnilo. i koji su rekli da nigde nisam pogrešio.

I ne samo da nisam pogrešio u eksplikacijama o besnilu, već ni u konfiguraciji Hitroua. Ja sam, kažu, jedini čovek koji je uspeo da nađe sve moguće projekte Hitroua, sve podzemne prolaze. To ni teroristima nije uspelo.

Zanimalo me je da jednostavno budem pozitivista, da izračunavam tačno koliko treba trčati da bi se prešlo pet metara, hteo sam da budem precizan, maksimalno. To je zabava jedna.

Prošlost nastanjuju naše mrtve ličnosti, kako vi kažete, jer smo skrpljeni od više ličnosti, koje se neprestano menjaju ... Može li ih pisac, bar sukcesivno, držati na okupu? Da li je takav integritet ličnosti nužan za pisca? I koja ličnost dominira u Borislavu Pekiću danas?

Danas ne dominira nijedna. Ali, moram vam reći da ja spadam u one ljude koji žive samo sa jednom ličnošću i sa jednom knjigom, koju pišem. I nikad ne čitam, ponovo, knjigu koju sam napisao.

Radio sam to jedino prilikom pisanja “Zlatnog runa”, posle “Besnila” i “1999”. Morao sam to da uradim, jer više apsolutno nisam znao ko je kome rod.

Takođe, pročitao sam i svoju knjigu “Odbrana i poslednji dani”, zbog toga što sam radio sa Grlićem film. I nikada više nisam pročitao nijednu knjigu koju sam napisao.

Vaš opus je ogroman. Sama ta činjenica nužno isključuje mogućnost stilske perfekcije. Ili nisam u pravu?

Delimično jeste, delimično niste. Naime, u izvesnim stvarima stilska perfekcija mi se činila iluzornom, a u izvesnim stvarima sam na nju polagao. Uvek sam se spontano ponašao.

Tamo gde mi se činilo da moram da insistiram na njoj – insitirao sam, a tamo gde mi se činilo da su neke druge stvari prioritetne – tamo nisam jako ... ali, onda, kad već govorimo o stilskoj perfekciji, da završimo jednom anegdotom.

Od kada sam kupio kompjuter, a tome ima već pet-šest godina, imao sam jedan doživljaj, koji je vrlo karakterističan. Ja sam napisao jednu priču koja se odnosila na Francusku revoluciju, na mene lično. na komjuteru se uradi, recimo, pet stotina verzija, to je potpuno irelevantno, uvek ima dovoljno vremena.

Na mašini, dok sam radio “Zlatno runo” recimo, dok sam sve sam prekucavao – to je bilo ubistveno. Onda se čovek toliko umori, da jednog dana kaže – dosta! – i počinje da štampa.

Ovde sam imao strpljenja, menjao sam i menjao, napravio sam konačno deset verzija i dao ih svojim prijateljima. Treća verzija za većinu njih bila je najubedljivija i smatrali su da je to sjajna verzija.

Poslednja verzija je bila savršena formalno, ali niko nije mogao da kaže šta je iz nje iščezlo, u međuvremenu. Nešto se dogodilo. Ja sam upotrebio treću verziju, a destu sam bacio.

Uz literarni, ove tribine su i vaš politički angažman. Verujete li da ta dva angažmana mogu da se spoje i da deluju plodotvorno?

Ne znam. To ću videti ... znate kad? Kad počnem da pišem, ponovo! Ako moja iduća knjiga bude rđava – ja ću onda videti koliko je sati ...

Vreme reči-XXc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – (nastavak) razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.

Da nastavimo na istu temu:budući da ste pisac, da li ste nekada poverovali, imali razloga da poverujete, u nešto što bismo uslovno mogli da nazovemo “višom tvoračkom snagom”?



Da. A to je Bog! Mada, pored Boga ... ali, ne smem dalje!Nemojte me terati u muku moju! Ostavimo to pitanje ... ali, verovao sam u neke druge stvari i već dugo godina se bavim, na neki način, magijom i arternativnim oblicima razmišljanja.

Međutim, imam utisak da je sve to bekstvo od osnovnog pitanja – religije ... ja se pitam, u stvari, ali ja verujem, znate. Jer, verovanje u Boga je dano! Ili verujete, ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome ... Verujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.

Blesak memorije, Prustove Madlene, ako se dobro sećam ...

... i medenjaci!

I medenjaci, „koji vode ka lepotama izgubljenog vremena“, kako kažete u „Skakavcima“. Dakle, te godine ipak nisu pojeli skkavci?

Ne, i ja sam to rekao na kraju knjige, ali više kao nadu, znate. Činilo mi se da je strašno napisati knjigu u kojoj se kaže da su te godine pojeli skakavci, a ne izraziti bar neku nadu da, možda, ipak nije sasvim tako ...

a, verovao sam da imam pravo to da kažem, jer sam napisao knjigu koja se ne tiče mene, nego koja obuhvata i sudbine drugih zatvorenika, ne samo onih zatvorenika kod nas, nego sudbine svih onih koji pate, danas u svetu.

U razgovorima o knjizi konstatujete da ste dobro podneli zatvor ...

Sjajno!

... ja ne bih rekla da je to stoga što ste bili u Mitrovici, a ne na Golom otoku, sa kojeg su, kako kažete u „Skakavcima“, ljudi izlazili mrtvi ...

Čini mi se da je taj neki spasonosni učinak odigrala sposobnost distance, koju ste uspeli, i u najtežim okolnostima, da sačuvate prema sopstvenoj ličnosti i sudbini. Nije li to i jedan od ključnih uslova da bi se postalo piscem?

Ne znam u kojoj meri, uopšte, distanca može čoveka da napravi piscem. Ali, jedna distanca koju sam umao prema onome što mi se događalo, jako mi je pomogla. Ali vam takođe moram kazati da ta distanca ... veliko je pitanje da li se događala u tragičnim trenucima kroz koje sam prolazio, ili sam, zahvaljujući toj distanci, te događaje naknadno tako gledao.

Jer, ako ste sami u podrumu sa nekoliko ljudi koji vam ne žele dobro, teško je biti ironičan i imati neku distancu. Mislim da je ova distanca, u odnosu na tragične stvari koje sam doživeo, nastala kasnije, kada sam shvatio da je sve to što se događalo deo moje sudbine i da ja tada ništa nisam mogao da uradim, ali da sada mogu.

Da je vaša tadašnja politička opcija pobedila – vi biste bili čovek na vlasti?

Kako u osamnaestoj godini?

Bili ste mladi, ali ipak, bili biste ...

Ništa ja ne bih bio! Zapravo, verovatno bih bio predsednik Demokratske omladine i ništa više. A, onda, vrlo brzo – pošto sam kontestator po prirodi, moji bi me uhapsili ... posle jedno 10 godina, kada bih rekao da ta demokratija nije kakvu ja zamišljam a ja uvek zamišljam ono što je nemoguće ostvariti.

Od svih pokušaja bekstva iz zatvora, kažete da vas se najdublje dojmio slavni tunel grofa Monte Krista, koji je vodio u ćeliju drugog zatvorenika, i da je taj tunel nalik ljudskoj sudbini.

Svako bekstvo se tako završava. Samo dok bežite, između jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, događaju se i lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.

Vreme reči-XXb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – (nastavak) razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.

Po Frojdu je to vrlo logično.



Da, ali Frojdova teorija nije važila za mnoge drugove: svi ostali, njih petorica, odlično su se sećali tog događaja. Smrtna kazna tražena je i za njih. To je jedan od primera tog potamnjenja, a ovog puta ono je, očigledno, psihološke prirode.

Fenomen selektivnosti memorije, koji nije u sferi voljnog, svesnog, već gotovo potpuno u sferi nevoljnog i podsvesnog, jedna je od, rekla bih, neslavnih dokaza da čovek, na putu spoznaje samog sebe, na putu ulaženja sebi u trag, nikada ne odmiče daleko od početka. Ni pisac, dakle?

Jedini spas je skepsa. To se ne odnosi toliko na pisce koji su imali slučajnu sudbinu, kao ja, koliko se odnosi na političare. Političari bi morali dobro da razmišljaju o tome na koji način pišu svoje memoare. Oni bi morali, u prvom redu, da shvate da lažu sebe. To je jedan od pricipa psihologije koja je neizbežna.

U prirodi je čoveka da se prikaže boljim nego što jeste. Zato sam ja u „Skakavcima“ večno sumnjao u svoje sopstvene uspomene i uvek pravio neku vrstu protivstavova, upravo u nameri da pokažem u kojoj meri su to moja subjektivna osećanja, a nikako dokument.

Da, a osim toga „Skakavce“ je pisao jedan novi, živi čovek, i pisao je nekim svojim mrtvim licima, koja više ne postoje ...

... i posle toliko godina. Da sam pisao neposredno posle tih događaja – knjiga bi bila potpuno drugačija! I, ja lično mislim, mnogo gora nego što jeste!

Uz sve ono što u ovoj trilogiji nadrasta golu ispovest, uz sve ono, dakle, što je čini autobiografijom transponovanom na plan literature, „Skakavci“, ipak, nisu beletra, u onom užem smislu reči?

Ne, ali jesu u izvesnom smislu, znate. Zato što se, s jedne strane, jedan prostor i dokument, koji ja i unosim, meša sa transformacijom, odnosno fiktivnom transformacijom tog dokumenta, meša se sećanje, s jedne strane, sa nečim što je čista literatura.

Ja sam tu ubacio fragmente iz čiste literature, i na taj način pokušao da „smuljam stvar“; da i sebi dam neki alibi i da kažem: „Slušajte! Meni se činilo da je to tako, a možda to uopšte nije tako bilo.“ U knjizi koju sada pišem pronašao sam ključ da teoretski dokažem to što sam govorio. To će biti prvo knjiga „Skakavaca“, o jednoj mladosti na Balkanu ...

...nulta, u stvari?

... da nulta! U toj knjizi pokušaću da supsumiram sva iskustva ove vrste. Mislim da će to biti moja najbolja autobiografska knjiga.

Sartr kaže da se piscem ne postaje da bi se rekle izvesne stvari, već da bi se rekle „na izvestan način“. Vaša definicija i osećanje literature?

Ja mislim da je to apsolutno tačno! Sadržina je potpuno irelevantna za literaturu. Jedino što je važno, to je forma.

Često citirate Bibliju. Ipak, u jednoj fusnoti kažete da je „čovek, na nivou predrasuda, Božje biće“. Samo na nivou predrasuda?

... ne znam u kom kontekstu sam to kazao; to mi smelo zvuči i ne bih objašnjavao nešto čega se ne sećam ...

I sledeće pitanje je, na žalost, vezano za fusnotu u kojoj kažete: „Za mene, koji ni u šta ne verujem ...“

Mislim da se to odnosilo na moj problem sa Bogom.

Tako sam razumela i ono prvo ...

Ja sam religiozan oduvek bio. Moj jedini problem, iz koga je proistekla ta nesrećna knjiga „Vreme čuda“, jeste moje gnostičko shvatanje. Moj problem sa religijom nikada nije bio moj problem sa Bogom. On je uvek bio dogmatski problem sa bićem Hrista. Ja lično nikada nisam – i to je moja nevolja – mogao da prihvatim Isusa Hrista kao sina Božjeg ...

... da nemate vi i jevrejske krvi?

Ne. Nemam jevrejske, ali imam grčko-cincarske ... ali ... Ne, ne, ne! To sa krvlju8 nema veze, to je pitanje gnoze, u stvari. Ja sam dugo godina pripadao jednoj zastareloj, ali prvoj jeresi hrišćanstva. Prva jeres je sumnja u prirodu Hrista.

Vreme reči-XXa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.

Angažovana literatura je “žrtveno jagnje”. Njen značaj u aktuelnom vremenu može da bude veliki ali je – gotovo po pravili – domet obrnuto proporcionalan. Međutim, situacija angažovanosti stavlja pisca uvek i u jednu etičku poziciju koja, upravo u tom aktuelnom vremenu, može estetiku da stavi u drugi plan i da je “nadiđe”?



Moram vam reći da sam ja baš u toj dilemi – koja je dugotrajna, i koja je, s vremena na vreme, kroz istoriju uzimala druge oblike, ali je uvek bila praktično ista – uvek imao isto stanovište. Kad god sam mogao, a nisam uvek mogao, naravno (to sam tek kasnije shvatio da nisam uvek mogao),

kad bih neku knjigu napisao – uvek sam smatrao da umetnost mora biti apsolutno distancirana od bilo kakve građanske uloge, da se ona mora baviti samo sobom, odnosno svojim sredstvima izražavati svoje gledište o svetu.

Uvek sam se sećao jedne rečenice Ežena Joneska, u kojoj on kaže da literatura nije poštar da raznosi poruke. Naravno, živeo sam u jednom svetu koji baš nije bio naklonjen takvom stanovištu, pa – pošto sam građanski pripadao jednoj vrsti protivnosti tom svetu – onda sam ja i nehotice u neke svoje knjige, osim u prvu, unosio neke elemente politike.

Recimo, paradigma za tu vrstu literature je „Vreme čuda“ i „Kako upojiti vampira“. Paradigma za pravu literaturu je „Zlatno runo“. Tek u „Zlatnom runu“ sam mogao da se kompletno udaljim i od svog građanskog položaja i od svoje sudbine i da od toga napravim, koliko mi je moj dar dopuštao, jednu nezavisnu umetnost.

Ja sam duboko uveren da je to, upravo, jedina mogućnost za literaturu. Građanski život, lično opredeljenje, političko i svako drugo, trebalo bi potpuno da bude odvojeno od onoga što je umetnost. To što to nije, to je tragedija našeg vremena.

Pokazuje se, vi to verovatno i znate, da svako ono delo koje ima neposrednu tezu, neposredan povod u obračunu sa nečim što je aktuelno, nema osim izuzetno – opet je pitanje dara i slučaj – velike šanse da preživi. Zato sam ja za potpuno odvajanje umetnosti od građanskog angažmana.

Sa Danilom Kišom delili ste, ako se saglasite, tragično osećanje života. U „Godinama koje su pojeli skakavci“kažete da niste sigurni šta je čije naličje: „da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora“. Šta biste rekli danas?

Isto to. Na oba pitanja bih vam isto odgovorio. Što se ovog drugog tiče, sada sam mnogo više uveren da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u „Skakavcina“ kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva.

Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kjerkegorovom, to je drugo pitanje ... U tom pogledu nisam imao razloga, na žalost, da promenim mišljenje ..

A u pogledu sa Danilom tragičnog osećanja života, tu je ipak postojala jedna mala razlika, u kojoj je on daleko, u toj dubini prodiranja, u suštinu tog života, mene nadrastao; prosto zato što sam ja, za razliku od njega, uvek imao ono što je Nikola Milošević nazvao „apolonijskim stavom“ prema životu, dok je on zastupao uvek dionizijski; on je bio u životu, dok sam ja uvek bio nešto malo – izvan života ...

...mada je Kiš u shvatanju likovnog, bio opredeljen za apolonsku varijantu.

Da. Ali, kad je život osećao, kad ga je tumačio, on je onda odlazio u njegovu dubinu i iz nje posmatrao stvari. Ja nikad u dubinu života nisam otišao; uvek sam zadržao izvesnu distancu, ironiju, humor. To je ono što je mene, s jedne strane, sprečavalo, i to tragično, da uđem u suštinu života, ali, s druge strane, možda me je upravo to i spaslo.

Još jedna paralela sa Kišom. „Godine koje su pojeli skakavci“, tačnije – Peščani čovek – mogao bi da bude ta neka uslovna paralela sa „Peščanikom“, recimo u nameri?

... pa, nije bila, u stvari ...

Vi kažete u „Skakavcima“: „Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka ... Samo neznatan deo memorije ponaša se kao vosak, čuvajući otiske života“. U tom smislu sam mislila.

U tom smislu ste potpuno u pravu. Razlika je samo, u tome što je u „Peščaniku“ Danilo, jednom apsolutno vrhunskom akribijom, pokušao da to kroz jedan roman iskaže, a ja sam u uvodu knjige pokušao da objasnim činjenicu da se dobrog dela svog života uopšte ne sećam.

Zbog toga sam se često nalazio u paradoksalnim situacijama. Kad već govorimo o „Skakavcima“, evo primera do koje mere je osećanje jednog čoveka potpuno nepouzdano.

Kad sam pisao „Skakavce“, namerno se nisam konsultovao sa svojim drugovima, smatrajući da ću u redakciji napraviti nešto novo, a to znači povući sve fusnote u roman, a onda pustiti da moji drugovi, koji su preživeli, govore o onome što nam se dešavalo.

Dobar deo tih stvari bile su potpuno drulčije; ja se, na primer, nisam sećao uopšte, sve dok nisam dobio dokaze, u arhivama, posebno kada mi je moj dosije predat, iz Suda, da je državni tužilac tražio smrtnu kaznu za mene. Ili sam bio toliko uplašen, ili je to za mene bilo toliko nepojamno, da sam to potpuno izbrisao iz memorije.

Vreme reči-XIXd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – (kraj) razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

U romanima “Hodočašće Arsenija Njegovana” i “Zlatno runo” pojavljuju se mnogi likovi predstavnika građanske klase. Kako vidite njenu ulogu u predratnom i poratnom periodu?



Teško biološki oštećeno u proteklim ratovima, u evropskom smislu klasno-građanski još nehomogenizirano, u modernom nedovoljno definisano kao zajednica klasne kulture, ideja, odgoja i interesa, suočeno s međunacionalnim nesporazumima jedne očigledno promašene Jugoslavije,

srpsko građanstvo nije uspelo da za tako kratko vreme od dvadesetak godina stekne dovoljno otporne moći kako bi se efikasno oduprlo iskušenjima evropske krize do 1941. i iskušenjima tzv. proleterske revolucije, obavljene pod providnom obrazinom narodo-oslobodilačke borbe, niti je u građanskom ratu (1941-1944), ni u zemlji, ni u izbeglištvu bilo na nivou svoje istorijske misije.

Od 1944. – a i ranije, tokom rata, naravno, - istrebljivano je fizički, materijalno osiromašavano, moralno ruinirano, politički diskvalifikovano. Posed, Prošlost, Potomstvo prestalo je biti njenim duševnim i moralnim ključem. Posed je propao. Potomstvo stradalo. Ostala je jedino Prošlost, od koje ekskluzivno živi samo ono što budućnosti nema.

Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenom obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.

U vreme martovskih događanja sa Terazijske česme obratili ste se studentima zajedno s članovima Odeljenja za jezik i književnosz Srpske akademije nauka. Šta je s ostalim odeljenjima? Kako vidite mesto i ulogu SANU u srpskoj politici i kulturi danas?

Ostala odeljenja SANU nisu tog dana imala redovni sastanak. Da jesu, verujem da bi nam se većina akademika pridružila. SANU je stara srpska kulturna i naučna ustanova, gospođo. Čast mi je da joj pripadam. Međutim, nije na meni da sudim o njenoj ulozi u životu nacije. Takvo pravo ima samo nacija.

Šta smo kada uradili, i kako smo to činili, već će nam se za vremena samo po sebi reći. S druge strane, iako pripada istoj instituciji, član Akademije nije obavezan da deli neko opšte i zajedničko mišljenje o bilo čemu, jer njega, osim izuzetno, i nema. Svaki se član SANU, kao i građanin u normalnom životu, opredeljuje prema savesti i svako sebe pred sobom i svojim narodom odgovara.

Kako objašnjavate činjenicu da vas nisu zabranjivali i da ste uspeli da sve što ste napisali i objavite u zemlji?

Pretpostavljam da sam bio umiljatiji od drugih neprijatelja. Šalu na stranu, ko vam kaže da me nisu zabranjivali? Jedino ja povodom toga nisam udarao u doboš. A udarao nisam jer sam znao da ako danas nešto ne objave, objaviće sutra, pa kako za mene vreme nije linearno i sve se istovremeno događa, sasvim je svejedno da li je nešto bilo ili će tek biti.

Neposredno pošto mi je 1971, posle NIN-ove nagrade za „Hodočašće“ vraćen pasoš, koji mi je prethodne godine oduzet da bi se sprečio moj odlazak u Englesku – porodica mi je otišla – dve su velike izdavačke kuće raskinule sa mnom sve ugovore

i tako za pet godina onemogućile štampanje četiri moja romana, od kojih će kasnije neki dobijati nagrade, a po drugima će biti snimani filmovi. O ostalim brojnim neprilikama i sitničavim pizmama nema smisla ni govoriti.

Na koliki je stepen kompromisa morala da pristane inteligencija u posleratnom režimu? Ima li istine u tvrdnjama nekih vaših progonjenih kolega da je sistem odgajao bona fide opoziciju zarad svetske javnosti, a da je prava opozicija bila prinuđena da ode iz zemlje ili da nikad ne ugleda ni jedan jedini štampani svoj redak?

Što se mene tiče, ukoliko je organizovanje tajnog udruženja za „obaranje ustavnog poretka oružanom borbom“ neka od režima odgajena bona fide opozicija, to bi bila interesantna novost i za mene, a verujem i za režim. A bez izvesnih kompromisa u ovoj i ovakvoj zemlji jednostavno niste mogli opstati.

Samo ubijeni ili odbegli nisu ih pravili. Svi mi ostali jesmo. Ko veći, ko manji. Stvar je jedino u tome jesmo li i koliko drugome time hotimice ili nehotice štetu naneli. Gubitak samopoštovanja ne računam, jer to je nešto s čime svako od nas sam mora na kraj izaći.

Sistem je svakako pokušavao da ukroti, ili bar neutrališedomaću opoziciju alternativnim ali komplementarnim pacifikatorskim metodama pritiska, popuštanja, uobičajenim u totalitarnim sistemima.

Svakako je, dakle, postojala i tzv. bezopasna, „bona fide“ opozicija (pseudoopozicija), ali u borbi za slobodu nije imala značaja, te je sasvim preterano reći da otpor koji su mnogi intelektualci u zemlji režimu pružali ima manju vrednost od otpora koji je poticao od demokrata izvan zemlje.

Šta je za vas srpstvo?

Narod u kome sam se rodio, narod u kome će se, nadam se, rađati i moji potomci.

Vreme reči-XIXc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – (nastavak) razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

Kako vidite ulogu SPO i Vuka Draškovića u martovskim događajima?



Bez g. Vuka Draškovića ne bi bilo 9. marta, kao što, jamačno, posle 9, bez studenata ne bi bilo g. Draškovića, a ni mnogih od nas. To je možda pesimistička pretpostavka, ali s obzirom na istorijat događaja nije bez osnova.

Koristim priliku da izrazim svoje simpatije za g. Draškovića lično i njegovo držanje povodom smeranog procesa protiv njega. Kao i besraman (i nestručan, profesionalno nekvalifikovan) izveštaj Anketnog odbora Narodne Skupštine Srbije, to neće biti suđenje samo predsedniku SPO-a nego 9. martu i svima nama koji smo u njemu učestvovali.

Svima nama koji smo ozbiljno uzeli predsednika Miloševića kad je kazao kako su „okupljanja ljudi da javno i masovno izraze svoje slaganje ili neslaganje s nekim pojavama u društvu u kome žive oduvek bila jedan od načina izražavanja mišljenja širokih slojeva naroda, od antičkog doba do danas“.

Ispostavilo se, uz pomoć pendreka, vode, sizavca, pasa, tenkova i nešto malo ljudi među njima, da to, izgleda, važi samo ako se slažete s nekim pojavama u društvu u kome živite. Ako se kojom nesrećom ne slažete, pa ma „pojave“ bile tek nekoliko spornih ljudi u javnim glasilima, onda se poučna veza s antikom prekida i vi ste nadrljali.

U Demokratskoj stranci, čiji ste član-osnivač, niste postali političar a i prestali ste da pišete u „Demokratiji“. Objasnite nam vaš status u DS i stepen angažmana u njoj?

Sećate se Grasa koji je za Branta agitovao, ali se sam nigde nije kandidovao? Član sam Glavnog odbora DS, a što stepen mog stranačkog angažmana nije preteran, krivica neredovnih ličnih i porodičnih prilika. Što se tiče prekida u prilozima za „Demokratiju“, prosto – umorio sam se.

Nisam politički pisac. Romansijer sam. Pisaću opet kad budem imao o čemu. Ako imam dara, uostalom, ako nešto vredi ono što sam do sada u srpskoj književnosti uradio, zar nekoliko romana ako ih stignem dovršiti – u šta sad pomalo i sumnjam – neće više značiti od amaterskih političkih eseja i komentara, ma kako ih „presudno vreme u kome živimo“ dirigovalo?

Kako vidite disidente iz DS koji su osnovali novu Srpsku liberalnu stranku?

Iskreno žalim njihov odlazak, naročito odsustvo ljudi kao što su g. Milošević, Čavoški, Petrović, Božić itd. s kojima sam Demokratsku stranku osnivao i među kojima, nadam se, imam prijatelje. Mislim da do toga nije moralo, pa ni smelo nije doći. No, kao što vidite ponekad do toga dolazi.

Za to postoje razlozi kojima trenutno ovde nije mesto ni vreme. U međuvremenu, duboko se nadam da će Srpska liberalna stranka, boreći se za svoj program, istovremeno raditi na jedinstvu Opozicije – jedinom osnosnovnom preduslovu našeg budućeg parlamentarnog i vanparlamentarnog uspeha.

Bez obzira na činujenicu da opozicija u srpskom parlamentu služi za uveseljavanje komunističke većine i davanja legitimiteta sramnim potezima srpske vlade, stranka kojoj pripadate i dalje pristaje na taj odnos?

Ne pristaje na taj odnos samo moja stranka, gospođo Lazić. Cela opozicija još u parlamentu, mislim na onu stvarnu, ne onu što prilikom glasanja iščezne ili se skupi poput šagrinske kože. I onda, nije to nikakvo pristajanje na ulogu klovna da bi kriptokomunistički demokratski cirkus mogao za svetsku javnost održavati redovne predstave.

To je žilava i uspešna, po utisku ako ne i glasačkom ishodu, borba manjine s većinom, stečenom posredstvom nepravednog izbornog zakona. Kad opozicija izbore nije bojkotovala jer njenim legitimnim zahtevima nije udovoljeno, kad se već u prvom krugu izbora nije udružila – gledišta koja sam ja zastupao – onda od nevolje, bar za neko vreme, valja napraviti vrlinu. Opozicija upravo to čini. Ona otkriva srpskom narodu kako je i koga – mada ne i zašto – birao.

Za napuštanje Skupštine uvek ima vremena i ako SPS nastavi politiku diktata, biće, bogami, i dobrih povoda. Najzad, ako opozicija uveseljava komunističku većinu, ova u mnogo većoj meri i s neuporedivo većim uspehom uveseljava srpski narod.

Šta je bio razlog da odete u Britaniju i kakva je bila vaša optika u sagledavanju odande ovdašnjih događaja?

Nakon 1968. godine bio sam u istom morbidnom raspoloženju u kome sam bio 1946. A to je duševno neizostavno iziskivalo obrazovanje neke tajne antidržavne organizacije (za mene bi bila četvrta po redu).

Kako drugi uslovi – godine, porodica, naklonost konforu, književne ambicije – nisu za ilegalu bili povoljni, i kako mi se nije ponovo u zatvor išlo, izabrao sam London. Takođe vrstu zatvora. Tuđina je – zatvor, verujte mi. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.

Pogotovu ako za 20 godina boravka u Londonu odete u Britanski muzej samo ako vas natera dosadni gost iz Beograda, gost kome ne smete priznati da u Londonu za sve godine niste videli ni ono što je on video za dve nedelje.

Što se tiče moje optike, ona se vidi iz mojih knjiga „Pisma iz tuđine“, „Nova pisma iz tuđine“, an naročito iz, u izdanju Detere, tek izašle knjige „Poslednaj pisma iz tuđine“. Meni se lično čini da sam sjajan uzorak poslovice: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba“.

Vreme reči-XIXb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – (nastavak) razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

Kako vidite ulogu Crkve u aktuelnim političkim događajima?



Razumem nastojanje Srpske pravoslavne crkve da posle toliko godina brutalno neprijateljskog ignorisanja od strane programski ateističkog režima zauzme u životu svog naroda tradicionalno mesto. Razumem i brigu oko sabornog jedinstva i sloge Srba.

Ne razumem, međutim, uvek njene pojedinačne činove, osobito kad je posredi aktuelan politički život. Srpskoj pravoslavnoj crkvi konfesionalno pripada i opozicija, jednako kao i vladajuća stranka. S ateističkog profila SPS-a svakako i daleko više, zar ne?

No Crkva je i Institucija, nije samo Vera. U novoj se, mutnoj, stalno izmenjivoj situaciji snalazi kako zna i ume. Kao i svi mi, uostalom. Neko pri tom prođe bolje, neko gore. Jedino što Crkva duže traje nego svako od nas pojedinačno, pa za snalaženje i ispravljanje grešaka više vremena ima nego mi.

U vašoj autobiografskoj prozi „Godine koje su pojeli skakavci“ sećate se tog za vas teškog vremena bez imalo gneva i mržnje. Kako vam je to pošlo za rukom?

Najpre, otada je prošlo mnogo godina. Zar mislite da bih preživeo mržnju, kad sam već to nešto srazmerno malo stradanja nekako uspeo? Teže je preživeti mržnju nego bol. Bol vas boli, mržnja ubija. (Prezir je u međuvremenu pomalo lekovit, a mi smo „komunjarsku bagru“, kako smo je zvali, prezirali.)

A zatim, s osamnaest ni najteža vremena nisu baš tako nepodnošljiva kakva su sa šesdeset. Sa šesdeset bila bi po svoj prilici, osetno teža. Ne shvatite, molim vas, ovu pretpostavku kao žarku želju da razliku praktično proverim.

Kao student organizovali ste ilegalnu antikomunističku gimnazijsko-studentsku organizaciju „Savez demokratske omladine Jugoslavije“, za koju kažete da je bila najveća u zemlji. Dopali ste robije. Ima li razlike između ondašnje i današnje policije?

Svakako. U više ravni. Ondašnja je bila još „šumska“, s odgovarajućim, ne baš probranim, navikama, i uvoznom sovjetskom rutinom, ali je, zauzvrat, posedovala prostotu i čednu neposrednost ideološkog fanatizma, što je ubrzavalo proces isleđenja.

Ređe se sofisticirano mučilo – uostalom nas je bilo toliko da se za to nije imalo vremena, a pojavili su se i „levi konkurenti“, informbirovci – više se arhaičnim policijskim metodom batine koja je iz raja izašla „ubio Bog u nama“.

Srazmerno siromaštvu doba Obnove i Izgradnje, sve je prilično tehnološki jednoliko i primitivno, mada ne i amaterski, iako je od jednog sremskog berberina, koji je moju grupu isleđivao, dilentantizam mogao da se očekuje.

UDBA je za sobom tada već imala iskustvo sovjetske političke policije, zatim i osobno u Specijalnoj policiji ili Gestapou, ako su „učenici“ uspeli da ga prežive, potom pedagoške unutarpartijske obračune u Sremskoj Mitrovici kao blagi preludij budućem Golom otoku, najzad lakonične istrage i likvidacije tokom građanskog rata.

No, sve u svemu, sa stručne tačke, opšti nivo istrage bio je nizak, što se može razumeti ako se shvati da cilj njen nije istina nego priznanje, ma kakvo se zahtevalo.Današnja policija je arhivistička – jer u „Našu Veliku Stvar“ malo ko još veruje – i profesionalnija.

Ide se u nekakve policijske škole, studira se pravo, kriminalistika, psihologija, ososbito psihologija iskaza, kriminalistička se branša deli od političke, doduše ne uvek uspešno kao što se videlo iz nedavnog gotovo javnog sukoba republičkog i beogradskog SUP-a. To daje izvesne nade, prilično, na žalost, demantovane 9. marta.

Odakle vam takvo poznavanje policije?

U porodici sam imao prilično policajaca. Predratnih i poratnih, uključujući i oca koji je pred rat bio šef policije Zetske banovine, a za sve njih sam, po nekoj sakatoj pravdi, robijao samo ja.

Potom, policija se sa mnom celog života bavila, počev od demonstracija na Cetinju protiv Pakta 1941, preko perioda 1948-1954, druge istrage nada mnom 1970, sve do lakog sudara s pendrekom ispred Televizije 13. juna prošle godine i pokušaja da me u opštoj demokratskoj gužvi otruju 9. marta ove godine.

Sve me je to navelo da se još odavno i ja s njom pozabavim. Teorijski, naravno. Ako mislite da se preporučujem za mesto g. Bogdanovića, varate se.

Vi ste se politički angažovali u ključnim političkim zbivanjima, kako 1968, tako i danas. Šta je zajednički imenitelj tih događaja i vašeg angažovanja?

Ne mislim da u događajima ima išta zajedničko osim opšte pritode bunta kao takvog. Studentske demonstracije od 1968. bile su, premda kao pobuna plemenite, u celini – leva, pa i ultraleva komunističko-socijalistička afera, a otpor koji se režimu danas pruža teži demokratskoj državi i obnovi građanskih institucija u njihovom najboljem evropskom duhu.

Zajednički imenitelj svih mojih političkih i parapolitičkih angažmana je „da im vidim leđa“. U krajnjoj liniji, dabome, demokratija, ali je ona bez viđenja tih leđa nemoguća.

Da li vam je nuđeno da uđete u Srpski nacionalni savet?

Nikakav mi zvaničan poziv u tom smislu nije upućen. Pod izmenjenim okolnostima, uz ispunjenje izvesnih uslova i s ograničenim ciljem definisanja opštenacionalnih interesa, tako da ovi ne suspenduju političko takmičenje i ne služe jednoj stranci nego svim Srbima, svim građanima, neka bi zvrsta Saveta možda mogla korisno da deluje.

Vreme reči-XIXa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

Da li možete u nekoliko reči definisati na kakvim se stvaralačkim vododelnicama izrazila srpska književnost XX veka?



Imam utisak da je to ona vododelnica što je u svoje vreme oštro profilisala i delila ruske „slavjanofile“ i „zapadnjake“. Hoće li se izraziti „duša i sudbina svog naroda“ ili ispisivati umetnička povest „svetskog duha“; hoće li se stvarati za ljude svog jezika ili ljude svih jezika; hoće li se služiti rodu ili umetnosti.

Kod nas je posle rata tom sindromu odgovarao sukob (soc)realista i modernista, „stvarnosne“ i „estetizirajuće“ proze, lokalnih i opštih sižea u izboru teme, s uvek aktuelnim pitanjem odnosa i dominantne važnosti forme ili sadržine književnog dela.

Neću reći ništa novo ako kažem da dobra knjiga spontano ujedinjuje obe alternative i da u debatama oko prednosti jedne ili druge ne bi valjalo da se iscrpljuju pisci, prepuštajući to dosta nejasno polje kompetentnom interesu teoretičara i istoričara književnosti. Tim pre što čovek ne može pisati drukčije no što piše, nego što mu propisuje priroda dara.

Koje je, po vašem mišljenju, egzistencijalni ili istorijski faktor održao visok nivo srpske književnosti epohe komunističkog ropstva i tiranije socrealizma?

Jednom sam slušao debatu između Brodskog i poznatog britanskog kritičara (čije sam ime zaboravi, jamačno zato što mi je išao na jetru), u kojoj je drugi, bez ikakvog ličnog iskustva s komunizmom, tvrdio da je istočnoevropska disidentska književnost vrednija od aktuelne zapadnoevropske i američke pre svega stoga što je pisana u ropstvu, koje pominjete kao krunsku spoljnu okolnost rada domaćih pisaca.

Brodski se, iz perspektive ličnog iskustva s komunizmom, toj bizarnoj teoriji korespondencije između remek-dela i psećeg života žilavo odupro. Svim mu se srcem pridružujem.

Ne samo što u svoj posao nisam zaljubljen, a niti toliko puritanski istinoljubiv da bih dobar život zamenio za dobro umetničko delo – jer pun, pravi život takođe je takvo delo – nego što istorija književnosti ne potvrđuje doktrinu po kojoj samo gladan pisac dobro može pisati o gladi, a samo onaj koji je umirao verno o umiranju.

Da je potvrđuje, znate li šta bi to značilo za buduće umetnike? Zamislite neko bolje doba od našeg, u kome svi žive srazmerno sjajno, samo umetnike, da im lenji dar podstaknu, drže u nekoj sintetičkoj nevolji, zavisno od dela koje iz svakog pojedinačno žele da se iscedi.

Ono što ja mislim nije, naravno, merodavno, ali mi se čini da je visok nivo naše književnosti ishod njenog prirodnog razvitka. Ona bi i pod boljim uslovima bila jednako dobra. Zašto, do vraga, ne i bolja?

Možemo reći da je stradanje i stradalništvo osnovni motiv kako ruske tako i srpske književnosti. Da li je to ona klica koja duh ovih književnosti vraća staroj duhovnoj matici – hrišćanstvu?

Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći.
Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu.

Možda će vam zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.

Da li biste danas drugačije videli lik Isusa Hrista u „Vremenu čuda“?

Dabome da bih. Danas tu knjigu ne bih ni pisao. Ne bih počinio takav moralni prestup, čak i bez obzira na religiozni osećaj – jer ja sam u Boga i tada verovao, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem – nego i s ljudskog stanovišta.

Da sam za svoj literarni „obračun“ s komunističkim mesijanstvom, sa svakim ideološkim mesijanstvom, izabrao bilo koju drugu istorijsku paradigmu, rekao bih svoju uvek istu istinu ezopovskim jezikom, koji mi je tada jedini bio pristupačan.

Napravio sam najgori mogući izbor. Dugo sam se hteo knjige odreći. Shvatio sam, međutim, da takvi činovi ne vrede. Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.

Da li u načini na koji se umetnički varira tema hrišćanstva u knjizi „Vreme čuda“ i istoimenom filmu ima bitnih razlika i u čemu su?

Razlika je apsolutna. Paskaljevićevo „Vreme čuda“, za koje smo zajedno pisali scenario, jedino je obrisima fabule priče „Čudo u Vitaniji“ iz knjige. Za razliku od knjige – film je hrišćanski. Ne potvrđuje to jedino nagrada koju je dobio od Crkve na Kanskom festivalu, nego i hrišćanski duh filma.