“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Da li možete u nekoliko reči definisati na kakvim se stvaralačkim vododelnicama izrazila srpska književnost XX veka?
Imam utisak da je to ona vododelnica što je u svoje vreme oštro profilisala i delila ruske „slavjanofile“ i „zapadnjake“. Hoće li se izraziti „duša i sudbina svog naroda“ ili ispisivati umetnička povest „svetskog duha“; hoće li se stvarati za ljude svog jezika ili ljude svih jezika; hoće li se služiti rodu ili umetnosti.
Kod nas je posle rata tom sindromu odgovarao sukob (soc)realista i modernista, „stvarnosne“ i „estetizirajuće“ proze, lokalnih i opštih sižea u izboru teme, s uvek aktuelnim pitanjem odnosa i dominantne važnosti forme ili sadržine književnog dela.
Neću reći ništa novo ako kažem da dobra knjiga spontano ujedinjuje obe alternative i da u debatama oko prednosti jedne ili druge ne bi valjalo da se iscrpljuju pisci, prepuštajući to dosta nejasno polje kompetentnom interesu teoretičara i istoričara književnosti. Tim pre što čovek ne može pisati drukčije no što piše, nego što mu propisuje priroda dara.
Koje je, po vašem mišljenju, egzistencijalni ili istorijski faktor održao visok nivo srpske književnosti epohe komunističkog ropstva i tiranije socrealizma?
Jednom sam slušao debatu između Brodskog i poznatog britanskog kritičara (čije sam ime zaboravi, jamačno zato što mi je išao na jetru), u kojoj je drugi, bez ikakvog ličnog iskustva s komunizmom, tvrdio da je istočnoevropska disidentska književnost vrednija od aktuelne zapadnoevropske i američke pre svega stoga što je pisana u ropstvu, koje pominjete kao krunsku spoljnu okolnost rada domaćih pisaca.
Brodski se, iz perspektive ličnog iskustva s komunizmom, toj bizarnoj teoriji korespondencije između remek-dela i psećeg života žilavo odupro. Svim mu se srcem pridružujem.
Ne samo što u svoj posao nisam zaljubljen, a niti toliko puritanski istinoljubiv da bih dobar život zamenio za dobro umetničko delo – jer pun, pravi život takođe je takvo delo – nego što istorija književnosti ne potvrđuje doktrinu po kojoj samo gladan pisac dobro može pisati o gladi, a samo onaj koji je umirao verno o umiranju.
Da je potvrđuje, znate li šta bi to značilo za buduće umetnike? Zamislite neko bolje doba od našeg, u kome svi žive srazmerno sjajno, samo umetnike, da im lenji dar podstaknu, drže u nekoj sintetičkoj nevolji, zavisno od dela koje iz svakog pojedinačno žele da se iscedi.
Ono što ja mislim nije, naravno, merodavno, ali mi se čini da je visok nivo naše književnosti ishod njenog prirodnog razvitka. Ona bi i pod boljim uslovima bila jednako dobra. Zašto, do vraga, ne i bolja?
Možemo reći da je stradanje i stradalništvo osnovni motiv kako ruske tako i srpske književnosti. Da li je to ona klica koja duh ovih književnosti vraća staroj duhovnoj matici – hrišćanstvu?
Lično nisam pristalica stradanja – ni svog, tuđeg pogotovu – osim kad sam na njega prinuđen, a onda ga primam kao segment, nipošto odrednicu svoje sudbine. Ako smo stradali, kao što jesmo, prirodno je da o tome pišemo. Da smo srećniji, umeli bismo valjda s istom akribijom pisati o sreći.
Zbog čega da sreća bude tema niže vrste? Ona je, možda, za nas, umetničke mizantrope, manje zabavna, teže obradiva, to priznajem, ali ima pisaca koji su se i u njoj kao temi sjajno snalazili. Ne verujem da stradalnički motivi vraćaju našu književnost – hrišćanstvu.
Možda će vam zvučati paganski, ali za mene je vera u Boga radost, radost u najvišem smislu, nipošto patnja, bol, trpljenje.
Da li biste danas drugačije videli lik Isusa Hrista u „Vremenu čuda“?
Dabome da bih. Danas tu knjigu ne bih ni pisao. Ne bih počinio takav moralni prestup, čak i bez obzira na religiozni osećaj – jer ja sam u Boga i tada verovao, samo sam s božanskom prirodom Hrista imao problem – nego i s ljudskog stanovišta.
Da sam za svoj literarni „obračun“ s komunističkim mesijanstvom, sa svakim ideološkim mesijanstvom, izabrao bilo koju drugu istorijsku paradigmu, rekao bih svoju uvek istu istinu ezopovskim jezikom, koji mi je tada jedini bio pristupačan.
Napravio sam najgori mogući izbor. Dugo sam se hteo knjige odreći. Shvatio sam, međutim, da takvi činovi ne vrede. Što je učinjeno, učinjeno je. Ne briše se što u Knjigu života uđe.
Da li u načini na koji se umetnički varira tema hrišćanstva u knjizi „Vreme čuda“ i istoimenom filmu ima bitnih razlika i u čemu su?
Razlika je apsolutna. Paskaljevićevo „Vreme čuda“, za koje smo zajedno pisali scenario, jedino je obrisima fabule priče „Čudo u Vitaniji“ iz knjige. Za razliku od knjige – film je hrišćanski. Ne potvrđuje to jedino nagrada koju je dobio od Crkve na Kanskom festivalu, nego i hrišćanski duh filma.
No comments:
Post a Comment