Vreme reči-XIXc deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – (nastavak) razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

Kako vidite ulogu SPO i Vuka Draškovića u martovskim događajima?



Bez g. Vuka Draškovića ne bi bilo 9. marta, kao što, jamačno, posle 9, bez studenata ne bi bilo g. Draškovića, a ni mnogih od nas. To je možda pesimistička pretpostavka, ali s obzirom na istorijat događaja nije bez osnova.

Koristim priliku da izrazim svoje simpatije za g. Draškovića lično i njegovo držanje povodom smeranog procesa protiv njega. Kao i besraman (i nestručan, profesionalno nekvalifikovan) izveštaj Anketnog odbora Narodne Skupštine Srbije, to neće biti suđenje samo predsedniku SPO-a nego 9. martu i svima nama koji smo u njemu učestvovali.

Svima nama koji smo ozbiljno uzeli predsednika Miloševića kad je kazao kako su „okupljanja ljudi da javno i masovno izraze svoje slaganje ili neslaganje s nekim pojavama u društvu u kome žive oduvek bila jedan od načina izražavanja mišljenja širokih slojeva naroda, od antičkog doba do danas“.

Ispostavilo se, uz pomoć pendreka, vode, sizavca, pasa, tenkova i nešto malo ljudi među njima, da to, izgleda, važi samo ako se slažete s nekim pojavama u društvu u kome živite. Ako se kojom nesrećom ne slažete, pa ma „pojave“ bile tek nekoliko spornih ljudi u javnim glasilima, onda se poučna veza s antikom prekida i vi ste nadrljali.

U Demokratskoj stranci, čiji ste član-osnivač, niste postali političar a i prestali ste da pišete u „Demokratiji“. Objasnite nam vaš status u DS i stepen angažmana u njoj?

Sećate se Grasa koji je za Branta agitovao, ali se sam nigde nije kandidovao? Član sam Glavnog odbora DS, a što stepen mog stranačkog angažmana nije preteran, krivica neredovnih ličnih i porodičnih prilika. Što se tiče prekida u prilozima za „Demokratiju“, prosto – umorio sam se.

Nisam politički pisac. Romansijer sam. Pisaću opet kad budem imao o čemu. Ako imam dara, uostalom, ako nešto vredi ono što sam do sada u srpskoj književnosti uradio, zar nekoliko romana ako ih stignem dovršiti – u šta sad pomalo i sumnjam – neće više značiti od amaterskih političkih eseja i komentara, ma kako ih „presudno vreme u kome živimo“ dirigovalo?

Kako vidite disidente iz DS koji su osnovali novu Srpsku liberalnu stranku?

Iskreno žalim njihov odlazak, naročito odsustvo ljudi kao što su g. Milošević, Čavoški, Petrović, Božić itd. s kojima sam Demokratsku stranku osnivao i među kojima, nadam se, imam prijatelje. Mislim da do toga nije moralo, pa ni smelo nije doći. No, kao što vidite ponekad do toga dolazi.

Za to postoje razlozi kojima trenutno ovde nije mesto ni vreme. U međuvremenu, duboko se nadam da će Srpska liberalna stranka, boreći se za svoj program, istovremeno raditi na jedinstvu Opozicije – jedinom osnosnovnom preduslovu našeg budućeg parlamentarnog i vanparlamentarnog uspeha.

Bez obzira na činujenicu da opozicija u srpskom parlamentu služi za uveseljavanje komunističke većine i davanja legitimiteta sramnim potezima srpske vlade, stranka kojoj pripadate i dalje pristaje na taj odnos?

Ne pristaje na taj odnos samo moja stranka, gospođo Lazić. Cela opozicija još u parlamentu, mislim na onu stvarnu, ne onu što prilikom glasanja iščezne ili se skupi poput šagrinske kože. I onda, nije to nikakvo pristajanje na ulogu klovna da bi kriptokomunistički demokratski cirkus mogao za svetsku javnost održavati redovne predstave.

To je žilava i uspešna, po utisku ako ne i glasačkom ishodu, borba manjine s većinom, stečenom posredstvom nepravednog izbornog zakona. Kad opozicija izbore nije bojkotovala jer njenim legitimnim zahtevima nije udovoljeno, kad se već u prvom krugu izbora nije udružila – gledišta koja sam ja zastupao – onda od nevolje, bar za neko vreme, valja napraviti vrlinu. Opozicija upravo to čini. Ona otkriva srpskom narodu kako je i koga – mada ne i zašto – birao.

Za napuštanje Skupštine uvek ima vremena i ako SPS nastavi politiku diktata, biće, bogami, i dobrih povoda. Najzad, ako opozicija uveseljava komunističku većinu, ova u mnogo većoj meri i s neuporedivo većim uspehom uveseljava srpski narod.

Šta je bio razlog da odete u Britaniju i kakva je bila vaša optika u sagledavanju odande ovdašnjih događaja?

Nakon 1968. godine bio sam u istom morbidnom raspoloženju u kome sam bio 1946. A to je duševno neizostavno iziskivalo obrazovanje neke tajne antidržavne organizacije (za mene bi bila četvrta po redu).

Kako drugi uslovi – godine, porodica, naklonost konforu, književne ambicije – nisu za ilegalu bili povoljni, i kako mi se nije ponovo u zatvor išlo, izabrao sam London. Takođe vrstu zatvora. Tuđina je – zatvor, verujte mi. Udobniji, naravno, bezbedniji, svakako, korisniji i unosniji, sigurno, ali u krajnjoj liniji ipak vrsta – izolacije.

Pogotovu ako za 20 godina boravka u Londonu odete u Britanski muzej samo ako vas natera dosadni gost iz Beograda, gost kome ne smete priznati da u Londonu za sve godine niste videli ni ono što je on video za dve nedelje.

Što se tiče moje optike, ona se vidi iz mojih knjiga „Pisma iz tuđine“, „Nova pisma iz tuđine“, an naročito iz, u izdanju Detere, tek izašle knjige „Poslednaj pisma iz tuđine“. Meni se lično čini da sam sjajan uzorak poslovice: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba“.