Vreme reči-XIXd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Demokratija je kad im vidiš leđa“ – (kraj) razgovor vodila S. Lazić, „Srpska reč“, Kragujevac, 13. 5. 1991.

U romanima “Hodočašće Arsenija Njegovana” i “Zlatno runo” pojavljuju se mnogi likovi predstavnika građanske klase. Kako vidite njenu ulogu u predratnom i poratnom periodu?



Teško biološki oštećeno u proteklim ratovima, u evropskom smislu klasno-građanski još nehomogenizirano, u modernom nedovoljno definisano kao zajednica klasne kulture, ideja, odgoja i interesa, suočeno s međunacionalnim nesporazumima jedne očigledno promašene Jugoslavije,

srpsko građanstvo nije uspelo da za tako kratko vreme od dvadesetak godina stekne dovoljno otporne moći kako bi se efikasno oduprlo iskušenjima evropske krize do 1941. i iskušenjima tzv. proleterske revolucije, obavljene pod providnom obrazinom narodo-oslobodilačke borbe, niti je u građanskom ratu (1941-1944), ni u zemlji, ni u izbeglištvu bilo na nivou svoje istorijske misije.

Od 1944. – a i ranije, tokom rata, naravno, - istrebljivano je fizički, materijalno osiromašavano, moralno ruinirano, politički diskvalifikovano. Posed, Prošlost, Potomstvo prestalo je biti njenim duševnim i moralnim ključem. Posed je propao. Potomstvo stradalo. Ostala je jedino Prošlost, od koje ekskluzivno živi samo ono što budućnosti nema.

Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenom obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.

U vreme martovskih događanja sa Terazijske česme obratili ste se studentima zajedno s članovima Odeljenja za jezik i književnosz Srpske akademije nauka. Šta je s ostalim odeljenjima? Kako vidite mesto i ulogu SANU u srpskoj politici i kulturi danas?

Ostala odeljenja SANU nisu tog dana imala redovni sastanak. Da jesu, verujem da bi nam se većina akademika pridružila. SANU je stara srpska kulturna i naučna ustanova, gospođo. Čast mi je da joj pripadam. Međutim, nije na meni da sudim o njenoj ulozi u životu nacije. Takvo pravo ima samo nacija.

Šta smo kada uradili, i kako smo to činili, već će nam se za vremena samo po sebi reći. S druge strane, iako pripada istoj instituciji, član Akademije nije obavezan da deli neko opšte i zajedničko mišljenje o bilo čemu, jer njega, osim izuzetno, i nema. Svaki se član SANU, kao i građanin u normalnom životu, opredeljuje prema savesti i svako sebe pred sobom i svojim narodom odgovara.

Kako objašnjavate činjenicu da vas nisu zabranjivali i da ste uspeli da sve što ste napisali i objavite u zemlji?

Pretpostavljam da sam bio umiljatiji od drugih neprijatelja. Šalu na stranu, ko vam kaže da me nisu zabranjivali? Jedino ja povodom toga nisam udarao u doboš. A udarao nisam jer sam znao da ako danas nešto ne objave, objaviće sutra, pa kako za mene vreme nije linearno i sve se istovremeno događa, sasvim je svejedno da li je nešto bilo ili će tek biti.

Neposredno pošto mi je 1971, posle NIN-ove nagrade za „Hodočašće“ vraćen pasoš, koji mi je prethodne godine oduzet da bi se sprečio moj odlazak u Englesku – porodica mi je otišla – dve su velike izdavačke kuće raskinule sa mnom sve ugovore

i tako za pet godina onemogućile štampanje četiri moja romana, od kojih će kasnije neki dobijati nagrade, a po drugima će biti snimani filmovi. O ostalim brojnim neprilikama i sitničavim pizmama nema smisla ni govoriti.

Na koliki je stepen kompromisa morala da pristane inteligencija u posleratnom režimu? Ima li istine u tvrdnjama nekih vaših progonjenih kolega da je sistem odgajao bona fide opoziciju zarad svetske javnosti, a da je prava opozicija bila prinuđena da ode iz zemlje ili da nikad ne ugleda ni jedan jedini štampani svoj redak?

Što se mene tiče, ukoliko je organizovanje tajnog udruženja za „obaranje ustavnog poretka oružanom borbom“ neka od režima odgajena bona fide opozicija, to bi bila interesantna novost i za mene, a verujem i za režim. A bez izvesnih kompromisa u ovoj i ovakvoj zemlji jednostavno niste mogli opstati.

Samo ubijeni ili odbegli nisu ih pravili. Svi mi ostali jesmo. Ko veći, ko manji. Stvar je jedino u tome jesmo li i koliko drugome time hotimice ili nehotice štetu naneli. Gubitak samopoštovanja ne računam, jer to je nešto s čime svako od nas sam mora na kraj izaći.

Sistem je svakako pokušavao da ukroti, ili bar neutrališedomaću opoziciju alternativnim ali komplementarnim pacifikatorskim metodama pritiska, popuštanja, uobičajenim u totalitarnim sistemima.

Svakako je, dakle, postojala i tzv. bezopasna, „bona fide“ opozicija (pseudoopozicija), ali u borbi za slobodu nije imala značaja, te je sasvim preterano reći da otpor koji su mnogi intelektualci u zemlji režimu pružali ima manju vrednost od otpora koji je poticao od demokrata izvan zemlje.

Šta je za vas srpstvo?

Narod u kome sam se rodio, narod u kome će se, nadam se, rađati i moji potomci.