“Onima koji nisu bili nevini“ – (kraj) razgovor vodila V. Roganović, „Borba“, Beograd, 28. 9. 1989. (Razgovor objavljen u još dva nastavka, pod naslovima: „Revolucije su osvetoljubive“ i „Život u tečnom stanju“, 28. i 29. 9. 1989.)
Vi ste, međutim, i u svom londonskom „egzilu“ ostali naš pisac?
Dodajem da za tako nešto urednici pomenutih Kuća nisu bili odgovorni, još je to bilo vreme u kome su životom kulture vladale sile koje su partiju zloupotrebljavale za svoje lične ciljeve. Onda je prvi Rade Vojvodić u poletnoj mladoj izdavačkoj kući „Slovo ljubve“ štampao dve moje knjige i stavri su počele da se normalizuju.
Naravno, bilo je još mnogo marginalnih šikaniranja, koja ne vredi ni pominjati jer su opšte mesto u životu jugoslovenskog pisca moje biografije. Među njima je trogodišnje odlaganje prijema u PEN klub – Srpski centar, čiji sam danas potpredsednik. No sve je to prošlost i kao takvu je valja tretirati.
Ona, opet, kao i moj robijaški slučaj, više karakteriše vreme nego što označava poseban odnos prema meni. Sve su to simptomi inkubacije jedne bolesti rođene s rađanjem Novog života – genetički problem, zapravo – koja se tek danas kao smrtonosna pokazuje.
Što se tiče „literarne rehabilitacije“, ona se ne može na mene odnositi jer moje knjige nikad nisu zabranjivane niti su doživele ideološku ili političku diskvalifikaciju. Njihovo je štampanje u nekoliko slučajeva jednostavno na duže vreme odloženo. Pošto su objavljene, videlo se da u njima nema ništa što je toliko užasavalo tzv. „vojnike partije“.
Šta. međutim, preostaje tim „vojnicima“ Partije?
Šta njima preostaje, morate njih pitati. Možda da manje štite partiju a više svoje knjige. Uostalom ja sam im, premda zvuči paradoksalno, pomalo i zahvalan. Oteravši me u izolaciju, oterali su me u književnost, u rad, u moju pravu realnost iz jedne lažne u kojoj bih samo gubio vreme, a možda i zauvek potonuo.
U svojim delima, ne jednom, opisujete mistične mehanizme po kojima istorija teče i ponavlja se po zakonitostima neshvatljivim i van dosega njenih učesnika. Da li je tako nešto moguće i izvan literature, u našem ili vašem, običnom životu?
Ma, naravno, naravno ... Većina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo, a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takođe najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života.
U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnost, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu.
Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhemodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. Samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek – odvija se.
U prologu „Atlantide“ zapisali ste da nema ništa „savršenije od tajne“. Koje tajne u periodu koji ste lično proživeli smatrate najsavršenijim i najzagonetnijim, i da li je moguće, ipak, do njih deseći?
Najsavršenije su, prirodno, tajne u koje je nemoguće prodreti. One su i jedine koje nešto znače. U mome životu zagonetnost darovanog dobra i doživljene sreće koju ne vidim da sam ičim zaslužio.
Ili biste se možda i vi, na kraju, složili sa Borhesom koji je, jednom prilikom, prošlost uporedio sa glinom koju svako mesi kako hoće?
Dabome da bih se složio, jer to je nešto „očigledno“. Na kraju krajeva, u „Skakavcima“, kojima smo ovaj razgovor posvetili, i ja svoju prošlost mesim kako hoću.
S druge strane, i očiglednosti se valja čuvati. Njih možda ponajviše. Jer, ono što je očigledno ne zahteva kontrolu plodonosne sumnje. A sumnje čim nema, ostajemo bez odbrane od zabluda očiju.
No comments:
Post a Comment