“Književnost je uglavnom korisna laž“ – razgovor vodila J. Zanić Nardini, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 6. 1989.
„Atlantida“ je jedan iz trilogije vaših romana, koja se bavi sudbinom ljudskog roda. Odakle nadahnuće za nju, a isto tako i za „Besnilo“ i „1999“? Drugima riječima, odakle zanimanje za antropološke teme?
Knujiževnost nije moj pretežan interes. Ona to u toj meri nije da nisam pročitao nijednu teorijsku knjigu na njene teme. Neznalica sam u tumačenju književnog dela, pa i sopstvenog. Uzmite stoga ova moja rasmatranja s rezervom. U međuvremenu, uživao sam mučeći se s filosofijom, istorijom, antropologijom.
Iz tog interesovanja je nastalo „Zlatno runo“, jedina moja knjiga koja nije mogla biti nešto drugo nego što jeste. Svaka druga možda je mogla. Da drukčija bude možda, bolja svakako. Kako sam stario vraćao sam se korenima, svojim i opštim.
U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznaf svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih „uspeha“.
Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj atlantskoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima,
planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera, i realizovan od njihovih egzekutiva – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.
Najpre sam se plašio nuklearnog, mikrobiološkog, ekološkog i odgovarajućih apokaliptičnih finala i tome strahu posvetio „Besnilo“. Onda sam prestao da se plašim kraja civilizacije; užasnuo sam se od njenog trajanja, njenog trijumfa. Njen mi se spori život činio gorim od brze smrti.
(Sve ovo uzeti valja s nešto soli – kao literarnu radikalizaciju pogleda koji na duhovnom planu nisu ni jasni, ni odlučni, ni definisani i koje do konzistentnog kraja dovode jedino stroge normative izabranog književnog žanra.)
Verujem da je „1999“ moj poslednji roman na tu temu. I stoga je dihotoman: optimističan jer vreme shvata kao večno ponavljanje arhetipskih sadržaja; pesimističan jer su ti sadržaji mahom isti i neizvesni u pogledu vrednosti. Za veći optimizam trenutno nisam sposoban. Zato tri „antropološke“ knjige, mada nastale drugim redom, valja čitati kao jednu: od „Besnila“, preko „Atlantide“ do „1999“.
Nalazite li da „Atlantida“ i još neka vaša djela imaju dodirnih tačaka s antiutopijskim promjenama poput Zamjatinova „Mi“, Hakslijeva „Vrlog novog svijeta“ ili Orvelove „1984“? Da li je koji od tih pisaca ikada za vas bio inspiracija ili bar rado čitana lektira?
Nadam se da ih ima. Bilo bi nelogično da ih nema. Kao što sam se učio na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxley-ju i Orwellu, Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon, i Nietzsche, i Spengler, i Berdjajev, i antropolozi predvođeni Elijadom.
Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tuđim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tuđoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tuđi životi, a među njima i moj.
Knjiga „1999“ je, na primer, posvećen uspomeni na Orwella, a epizode u njoj Bradburyju, Solženjicinu, Simaku, Asimovu, Huxleyju. Koliko imena mojih književnih poverilaca iz mojih posveta nedostaje! Ostaje, nadam se, saznanje koje se trudim da ne zloupotrebim.
No comments:
Post a Comment