“Književnost je uglavnom korisna laž“ – (nastavak) razgovor vodila J. Zanić Nardini, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 6. 1989.
Ima li filozofa i mislilaca koje posebno volite i cijenite? Jesu li možda neke od njihovih ideja našle put i do stranica vaših romana?
Ne znam u kom obliku i u kojoj meri je uticaj evropskih mislilaca osetan u “Atlantidi”. (On je u “1999” i “Zlatnom runu”, naročito u shvatanju vremena, transparentan.) Ovde ga mislim ima tek posredno.
Ali ako na strani 114. II toma “Atlantide”, popuštajući ličnim preferencijama, u ljude, među misliocima, smestim Platona, Plotina, Berkeleyja, Schopenhauera, Nietzschea, a robotima ostavim grčke materijaliste, engleske racionaliste, francuske pozitiviste, Hegela i Marxa, stvar je dosta jasna.
Verovatno nisam u pravu. Ali ko, posle brojnih zloupotreba ljudske misli, sme tvrditi da jeste?
Kada ste pisali “Zlatno runo”, koje kritičari smatraju vašim životnim djelom, pisali ste, da tako kažemo, za povjest književnosti i za vječnost. S trilerom “Besnilo” ste se, međutim, prvi put prihvatili žanrovske literature. Koji su vas motivi na to potakli i kakvi problemi proistječu iz bavljenja tom vrstom književne djelatnosti?
Tu je slučaj ponešto složen, da upotrebim izraz koji pokriva stvari koje su bile prilično proste pre nego što su ih naše zablude, doktrinarnosti, brzopletosti i proizvoljnosti načinile zamršenim. Žanrovska literatura je danas sinonim za trivijalnu, iako je svaka literatura u osnovi žanrovska.
Svaka se dobra knjiga drži i opštih pravila književne igre, primenjenih na izabrani sadržaj, i onih koji, lični i osobeni, od pravila odstupajući, upravo u njima, najkreativnije učestvuju, jer šire, dube, rekombinuju zadato polje te “igre”. A to polje, premda u dodiru treće vrste sa stvarnošću, nije stvarnost – to je stvarnost umetnosti.
Vrsta dobronamerne laži koja se od drugih razlikuje samo po tome što je korisnija. U svakom slučaju, ređe je štetna.
Po mom mišljenju “Starac i more” je antropološki roman, “1984” remek-delo istorijskog, ne utopijskog romana. To su i “Zli dusi”. Dobar deo klasičnih romana XIX veka porodični su, čak i kada se bave individualnim junacima, odnosno recipročnim terorom porodice i njenog člana.
“Odiseja” je jedan od najbolje spevanih avanturističkih romana književnosti. To je takođe i priča o povratku – domu, poreklu, sudbini. “Homeridska Ilijada” shvata rat kao sukob inherentnih strasti, zabluda, grehova – nipošto svetlog alata za ubijanje.
To nije roman ratu, nego ljudima u situaciji koju zovemo ratnom samo zato što se Ahajci i Trojanci u predasima stvarnih tema eposa, iz sve herojske snage mlate. Ali da se ne upuštam u pitanja za koja sam nekompetentan. Kao ljubitelj dobre “trivijalne” literature, nalazim u njenim uspelim uzorcima teme koje će jednom postati školske.
Kada će to biti, zavisi od toga gde živimo, na kome smo horizontu napretka nazadne civilizacije.
Pretpostavljam da dobro poznajete tzv. trivijalnu anglosaksonsku književnost. Da li biste je mogli usporediti s djelima sličnog tipa, napisanim na našem jeziku?
U Engleskoj istorijske romane pišu domaćice kojima su lokalne biblioteke komforno smeštene između kuće i shopping-centra. Ti su romani, iako na faktima postavljeni, neubedljivi, kao, uostalom, i tekuća engleska proza kojoj priznanja donose daroviti stranci, još uvek Irci, a sada i došljaci iz bivših kolonija i dominiona.
Englezi su obuzeti istorijom (na nešto pragmatičniji način od nas, ali im je i povest bila pragmatičnija), mada imaju sjajne pisce romana budućnosti. Ali ti romani nisu naročito čitani. Oni imaju prirodan teren u SAD. I ako se tamo ponekad i ponegde živi i unatrag, misli se mahom unapred.
U dobrim knjigama naučne fantastike raspravlja se o zamkama napretka koje nas ne samo čekaju nego nam se već i događaju. Kod nas je to nemoguće prosto zato što se ne bavimo slanjem ljudi na Mesec nego pokušajem da preživimo na Zemlji.
I još na Balkanu gde smo, posle tri gigantske civilizacije (helenske, vizantijske i osmanske), postali nesposobni da preživimo vlastitu – slovensku i da je vratimo Evropi, njenoj prirodnoj materici, iz koje se zabludno i svojevoljno izuzela.
Pokušaj preživljavanja je legitiman, mada nešto kasni, ali on onemogućava da se kao ozbiljna knjiga primi „Luciferov ključ“, koja raspravlja o aktuelnoj zloupotrebi kompjutera u modernom društvu. Kako sad mi to da shvatimo, kad i na diluvijalne račune plaćamo carinu od koje vas prođe volja za svakim napretkom, čak i ako ga obožavate.
Književnost je, htela to ili ne, uvek i ekspresija ukupnog kulturno-civilizacionog atandarda zemlje, njenog kolektivnog stanja, koje uključuje i kliničko, ako se do njega dospe. Naše vraćanje prošlosti je, damome, i zadocnelo vraćanje duga koji vraćen mora biti. Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti.
Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.
Ukratko, vrhunci tzv. trivijalne literature nisu baš toliko trivijalni koliko izgledaju klasičnoj kritici, našim neumerenim predrasudama ili našem usmerenom neznanju.
No comments:
Post a Comment