“Književnost je uglavnom korisna laž“ – (kraj) razgovor vodila J. Zanić Nardini, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 6. 1989.
Nakon nekoliko vaših žanrovskih romana, kakva su vaša književna iskustva na tom polju?
Iskustvo je bilo još jedna od mojih racionalističkih zabluda. Talože se spoznaje, stiče se, ponekad i opasna, rutina, dobija se veštačko samopouzdanje, kome pomaže javnost jer obožava takmičenje, opšte guranje i uspeh (voli ga i pisac, po mogućstvu bez takmičenja u kome vrlo često morate trčati na začelju, s fenjerom o repu);
nagrade privid uspeha pojačavaju, ali – kad se sva tuđa svetla pogase, kad ostanete sami sa sobom, praznim listom papira, krupnim idejama a skromnim mogućnostima da ih izrazite, kad shvatite koliko vam je dar ograničen i zavisi više od tuđeg mišljenja o njemu nego od vaših sposobnosti,
kad vas stanu mučiti upravo ona pitanja za koja ste verovali da ste ih rešili još u gimnaziji, gde ste iz maternjeg jezika trećinu razreda snabdevali, u zamenu za nedostižna matematička rešenja, nabusitim pojetskim praznoslovljem, kad najednom više ništa ne znate,
onda shvatate da je knjiga koju sada pišete, svaka vaša knjiga, dakle, jednovremeno i prva i poslednja, da je, zapravo – jedina. A tu iskustva nema. Ima ga, u stvari, ali vama ne pomaže.
Svaka knjiga je nov ispit, svaka ima osobene i nepoznate zahteve. Razumeti ih znači obaviti trećinu posla. Napisati je znači dovršiti i drugu trećinu. Treća vam je ionako izvan domašaja. U svakom ste slučaju, bar pred sobom, na ispitu pali.
Što sada radite i kakvi su vam literarni planovi?
U junu izlazi drugi tom „Godina koje su pojeli skakavci“. Predao sam gospodinu Crnkoviću drugih 50 „Pisama iz tuđine“ Radim na trećem, poslednjem tomu „Skakavaca“ Ako mi bude dano, napisaću „Srebrnu ruku“ („žanrovski“ istorijski roman o vizantijskoj duhovnoj revoluciji u VIII veku) i dva nastavka „Runa“ – „Crveni i beli“ (1941-1944) i „Graditelji“ (1945- do danas).
Već dugo živite u Britaniji. Kakav je za vas doživljaj tuđine?
Ne zamerite mi što odgovaram citatom Ne mogu na vaše pitanje odgovoriti iskrenije nego što sam učinio u jednoj emisiji BBC-ja.
„U prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti, postoje zone u kojima se ona dobrovoljno pooštrava. Tuđinci, voljom ljudske sudbine, postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost iskusi.Govorićemo samo o jednoj koju su migracije, ekonomske, kao i političke, istorijske kao i životne poslednjih vekova učinile opštom pojavom.
Govoriću o osećanju tuđinstva, proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima koje je krvlju, gresima, zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila njegova istorija.
Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini, zna šta to znači i koliko – čak i ako je dobar – život gubi kad se ne živi na pravome mestu. A, pravo je mesto uvek ono na kojem smo porasli, jer od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak ona sopstvena.
Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju saporeklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, ali su oni lažni i veštački. Oni nas site, ali ne hrane. U međuvremenu staro korenje trune.
Možemo se mi fizički vratiti u svoju zemlju, još dugo živeti pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre.Staro korenje ne može se obnoviti, novo se ne može pustiti. Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati, nego što mi više nismo sposobni da nju prihvatimo.
Odbaciti nešto zašta znate da mu pripadate, teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikada se nije pripadalo.
Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi, najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili. Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno da ih razumete, nikada dugo nemojte razdvajati. Zateći ćete druge ljude.“
No comments:
Post a Comment