“Književnost je plemenita laž“ – razgovor vodila S. Hribar, „Odjek“, Sarajevo, 15. 2. 1990.
Smatrate li da je uticaj okolnosti u vašem životu odredio opredeljenje za književni rad, ili ste poziv pisca osjećali u sebi od najranijih dana?
Oduvek sam voleo da čitam. U mojoj je porodici vladao kult lektire. I sklonost prema fantastičnom, neobičnom, dramatičnom oduvek sam gajio, hraneći se najpre stripovima, a potom svim što mi je pod ruku došlo. Nisam u izboru lektire bio veliki probirač, što je moju majku bacalo u očajanje.
Ali je moja baka bila strasni ljubitelj kriminalističkih romana (čitala je na mađarskom i nemačkom) i knjigu nije smatrala dobrom ako u njoj nije bilo bar nekoliko, duž teme, dobro raspoređenih leševa. Takođe sam od ranog detinjstva pisao Dnevnik, delimično na nemačkom, i to goticom.
Znajući da ga majka kontroliše, da bi nadzirala moje „sentimentalno vaspitanje“, počeo sam svoj „pismeni“ život prilagođevati njenim viktorijanskim – u našem prevodu srednjeevropskim – nazorima i tako lagati.
Ne znam jesam li već samim tim u književnost – takođe jednu plemenitu laž – ušao, ali sam se jamačno tu naučio sastavljanju priča kojima u životu malo šta odgovara, kao što je slika o meni iz Dnevnika malo odgovarala realnosti.
Književni me poziv nikad nije zanimao. Hteo sam da budem istraživač. Svejedno čega. Tek u zatvoru, valjda i od duga vremena, počeo sam nešto pisati. Mislim, dakle, da je posredi pre sticaj okolnosti nego neka volja, prinuda dara ili osećaj da bih to umeo da radim.
Vaša prva knjiga objavljena je kad ste već bili u zreloj životnoj dobi i od tada kao da je potekla rijeka vaših romana. Gdje je sve to bilo zatomljeno do vaše 35. godine života?
U zatvoru sam počeo pisati uglavnom fragmente, razmišljanja ili neke priče, pre u obliku sižea nego proznom. Po islasku sam od 1959. radio u filmskoj industriji kao pisac i adaptator scenarija te se, sad s druge strane, opet nekako književnosti približio. Onda sam tek u trideset trećoj napisao “Vreme čuda”.
Meni se čini da je za ovo kašnjenje u objavljivanju kriv strah, onaj isti koji neženje, što su starije, sve intenzivnije drži u “slobodnom statusu”. Mlad je čovek arogantan, samouveren, najveći obožavatelj svog dara. On se ne libi javnosti.
Što se više stari, oprezniji se postaje. Sumnje su sve prisutnije. Izlaganje pred svetom postaje sve teže. Profesionalna navika malo tu pomaže da se stekne samopouzdanje. Mislim čak da se ono nikad sasvim i ne stiče. Ili se hini ili zamenjuje rezignacijom.
Nakon stvarne istrage koju ste prošli, vi ste u “Godinama koje su pojeli skkavci” napravili istragu nad samim sobom. Da li ste saznali “kakav ste čovjek” i u kojoj vam se mjeri sviđa saznanje do kojeg ste došli?
U meri u kojoj bi mi se sviđala i rupa u glavi. Čovek može ceo život proživeti a da o sebi malo šta verodostojnog sazna.
Mimoišle su ga krize i iskušenja u kojima će se njegov unutrašnji profil, ono što je on stvarno, a ne što je pod lažnom pozlatom građanskih okolnosti, reljefnije ispoljiti i demonstrirati možda i neku svoju mračniju stranu.
U svakom slučaju, policijski je pritisak, kao organizovana i svrsishodna vrsta terora, jedno od najpogodnijih, premda i od najneugodnijih, sredstava za samopoznavanje.
Slika koju sam dobio ličila je na površinu Meseca, ili rendgenski snimak teško infiltriranih pluća. Svetle su mrlje bile izmešane s tamnim senkama.
Prizor uvek nije bio ohrabrujući, ali je posedovao i jednu vrlinu – od sada sam znao šta moram da držim pod kontrolom i gde su mi Ahilove pete.
No comments:
Post a Comment