“Književnost je plemenita laž“ – (nastavak) razgovor vodila S. Hribar, „Odjek“, Sarajevo, 15. 2. 1990.
Uz zaista ozbiljnu temu koju ste obradili u „Godinama koje su pojeli skakavci“, i cijeloj se knjizi osjeća jedan „laganiji“ ton. Koliko god je sve o čemu se govori tragično, vrlo je često – naravno, kad to pisac hoće – viđeno s „ljepše strane“. Smatrate li da bi knjiga bila takva i da je pisana prije tridesetak godina?
Nesumnjivo je da ne bi. Ali, pre tridesetak godina ni ja nisam bio isti. No “laganija” priroda knjige ne potiče jedino od povećane udaljenosti između sećanja i realnosti na koju se odnose, niti od toga što bi me policijska batina danas bolela manje nego što me je onda bolela,
ponajmanje iz nekog naknadnog razumevanja za vreme – jer, zaboga, vreme je bilo takvo, bilo je vreme revolucionarnog nasilja, pa batina, u stvari, nije batina nego samo prirodan rekvizit vremena – već od svrhe ove autobiografske priče.
Njen predmet nije moja tamnička biografija, prilično nerazumljiva i monotona, već pokušaj nalaženja objašnjenja – u tom istom vremeni – zašto je do nje došlo, zašto je, zapravo, do nje moralo doći. Ona nije, kao mnoge zatvoreničke priče, odbijanje sudbine koja se ne smatra pravom.
Ona je njeno prihvatanje, pomirenje sa neizbežnim unatrag. A kad nešto već kao svoje, gotovo prirođeno, preuzmete, lakše ga i podnosite. I naravno, sve lakše podnosite ako ste krivi, kao što sam bio ja. Ako bi s ovom idejom do kraja išao, trebalo bi reći da me od tragičnih posledica dugog tamnovanja nije spaslo prevremeno pomilovanje, već moja krivnja, sva moja na vreme počinjena ogrešenja o zakone zemlje.
Vaše kapitalno djelo u sedam tomovo – roman “Zlatno runo” – tiskano je u rasponu od desetak godina. Radi se o obimnom djelu koje samo rijetki mogu pročitati “u jednom dahu”, pa, pretpostavljam, u kontinuitetu nije ni nastalo. Kako je danas pisati roman koji po svojim karakteristikama pripada romanu-ciklusu, kakvi su najčešće pisani u XIX stoljeću?
Ja ne bih rekao da “Zlatno runo” pripada toj vrsti književnosti. Roman-ciklusi XIX veka mogu se čitati sami za sebe. Prusta uzmite, na primer, Zolu ili Balzaka. Nijedna se knjiga “Runa”, međutim, ako se ono želi uistinu razumeti, ne može sama za sebe čitati. Interferencije i korespondencije među njima su hronične i bitne za prijem celine.
Ključne tačke sinhrono su raspoređene u proznom koordinatnom sistemu, koji obuhvata ceo roman i ne može se deliti na regione, pa ispitivati svaki za sebe. Za mene je, dakle, ta fantasmagorija, sintetičan, vrlo dugačak naravno – umesto da ima 500, ima 3 500 stranica – ali u svemu ostalom, normalan roman.
Vaša najtraženija knjiga “Besnilo” do čitaoca je došla negde u vremenu između tomova “Zlatnog runa”. Da li je taj, kako ga neki nazivaju, paraliterarni žanr, bez namjere odricanja književnih vrijednosti “Besnilu”, bio, u neku ruku odmor za autora?
I jeste i nije. Smeran je kao odmor posle V toma “Runa”, ali, budući da zanat u oblasti žanra nisam poznavao, a da sam njegova Pravila igre tek preko lektire naslućivao, odmor je ispao zapravo, prilično zamornim.
Ako se u pisanje uračuna i proučavanje obimne građe o životu internacionalnih aerodroma i medicinske studije, ta mi je knjiga uzela srazmerno više vremena, nego što će je kasnije uzeti VI i VII tom “Runa”.
Još jedna je knjiga poslednjih godina pobudila zanimanje publike. To su “Pisma iz tuđine”, koja sadrže vaše opservacije Engleza i Engleske, namijenjene slušateljima BBC-a u Jugoslaviji. Imate li povratnu informaciju o tim emisijama? Pišu li vam slušatelji?
Ne tako često kako bih voleo, ali naši ljudi nisu ljubitelji privatne korespondencije. Oni se radije dopisuju s novinama. Komentari su, međutim, pohvalni. Oni mi pomažu da izbegnem osećanje da govorim – kako se kao radio-komentator u vreme rata Oewell žalio – u vetar.
Jer iza mikrofona, te mrtve metalne sprave, stati i s nadom da ste slušani obraćate se anonimnim slušateljima stotinama kilometara od vas udaljenih, nije naročito ohrabrujuće. U svemu tome ima nečeg nestvarnog. fantomskog. Tek kad izađu knjige tih komentara, osećam kao da sam neki posao završio. Pre toga ne.
Za svoja djela dobili ste ugledne književne nagrade – NIN-ovu i Njegoševu. Ovogodišnji ste dobitnik Vjesnikove nagrade “Goran”. Šta vam uopšte znače nagrade?
S tim je nagradama uvek muka. Muka bez njih, muka s njima. Dok je ne dobijete, jer vam nešto i znači, premda to ni sebi ne priznajete, pogotovu da vam znači mnogo; kad je najzad dobijete, onda tvrdite da vam do nje nije stalo. Od licemerja kad tvrdite da vam mnogo ne znače, gore je samo ono s kojim se hvalite da vam ne znače ništa.
No comments:
Post a Comment