“Književnost je plemenita laž“ – (kraj) razgovor vodila S. Hribar, „Odjek“, Sarajevo, 15. 2. 1990.
Roman „Atlantida“, proglašen 1989. romanom godine, nastavak je, mada ne i sadržajem, „Besnila“ i „1999“. To je ponovo žanr-roman koji balansira između povjesti, fantastike, pa i kriminalističke priče, da bi u osnovi bio rasprava o sudbini civilizacije.
Kako uspjevate da, pod vašim perom, te neobične teme, na prvi pogled daleke, postanu najaktivnije opsesije savremenog čitaoca?
To nije nikakva moja zasluga. To su teme ugrađene u našu civilizaciju, u njenu sudbinu. A opsesije su već u čitaocu, ako ume da gleda oko sebe i povodom toga misli. Ja ih samo na slikovit način posredujem. Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nepogode.
Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne povesti, dakle, odavno je već u toku.
Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već – androidi.
Kažu da je knjiga najveće civilizacijsko dostignuće. Mi živimo u zemlji koja prednjači nepismenošću, u kojoj se knjiga cijeni po kvalitetu korica. Mi smo i zemlja u kojoj je izvršena nečuvena pljačka Nacionalne i Sveučilišne biblioteke, što su je čak potpomogli stručnjaci ove ustanove. Bez obzira na prevedenost vaših djela na mnoge svjetske jezike, kako izgleda pisati za takav narod?
Kao i za svaki drugi, za onaj u kome nepismenih ima manje, i onaj u kome se nacionalno blago ne razvlači. Pisac nije političar. On, naime, ne radi za narod. Priroda njegove motivacije i inspiracije je personalna, a ne prosvetiteljska, misionarska i patriotska.
On piše isključivo za one koji ga čitaju, i ako ih unapred ne prepoznaje, pa je to pisanje pipanje slepca po mraku, a ti su, srećom, pismeni.I to pisanje nipošto neće zavisiti od njihovog broja, niri od njihove kakvoće, već od snage i kakvoće njegovog dara i strpljenja.
Što se pak tiče naše situacije, manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako u da svladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove.
Ko oči nema, bar zna da se u životu na druga čula mora osloniti, pa ih i razvija da njima oči nadoknadi. Ko ih ima, ali ih je pokrila mrena pogrešnog ili rđavog odgoja, odbrane u drugim čulima nema. Držim da, pored rigidne realsocijalističke dogme, koja je formirala i našu današnju stvarnost i njenu fatalnu krizu,
deo odgovornosti leži i na pedagoškom sistemu, nesposobnom da proizvede slobodne, racionalne, umne, efikasne, moderne ljude, dorasle savremenom evropskom nivou, već jedino neupotrebljive poslušnike. polupismene diletante, eventualno eksperte koji će pomagati pri krađi knjiga iz nacionalnih i sveučilišnih biblioteka.
Zašto ste za mjesto stalnog boravka izabrali London i u kojoj mjeri sredina u kojoj živite utječe na vaš rad?
Upravo u onoj meri u kojoj mi je to potrebno i zbog koje sam London za stanovanje izabrao. Hoću reći – ni u kakvoj. S gledišta nekog uticaja, mogao sam izabrati ta živim u nekoj skrovitoj tećini na Tibetu, jednako kao i ovde u centru britanske metropole.
Ja malo imam veze sa životom koji me okružuje. Okružen sam uglavnom svojim temama, a sve one potiču iz moje zemlje i za nju su vezane. Onih nekoliko knjiga antropološkog karaktera mogle su bile napisane bilo gde. Ali „Zlatno runo“ ne bi moglo biti napisano ako se svojom zemljom niste i ovde okružili.
Koliki je dio „Živorada“ ostao u Vama i nakon 20 godine tuđine?
Ma, sav je još tu, u meni. Zar bih ga inače u svojim „Pismima iz tuđine“ toliko razumeo, toliko se na njega pozivao? I to, povrh mnogo čega drugoga, svedoči da sam ja ovde samo boravio, a ne stvarno živeo. Život pretpostavlja iskustvo što čoveka menja.
Ako se promena ne opaža, iskustvo nije iskorišćeno. No, takve se stvari ne biraju. One se događaju ili ne događaju. Lično mislim da me ovakva tuđina nije mnogo mogla izmeniti zato što sam joj, kad sam u nju došao, već pomalo ličio, što sam je i izabrao zato što na mene liči, što mi odgovara.
Što je s onim savjetom – „Živi ovdje, a stari u svojoj zemlji“?
Još uvek važi, i sve dotle će važiti dok se stanje u zemlji tako na bolje ne promeni da ga može zameniti drugi: „Živi u svojoj zemlji, a stari na Karibima“.
No comments:
Post a Comment