“Časna deca kao sni odlaze“ – razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Mit je za Borhesa krupna novčanica iz prošlosti koja se razmenjuje kroz vreme. Gospodine Pekiću, vaš opus ponire duboko u mit. Zašto insistirate na mitu i kakvo značenje on ima za vas?
Insistiram na mitu zato što mit insistira na nama. Antropopeja, saga o Čoveku kao antropološkoj jednačini, beskonačna je varijacija mitskih arhetipova, a naše, naoko tako originalne, ekskluzivne, neponovljive pojadinačne i zbirne sudbine, povesti naroda, rasa, kultura i civilizacija, kodirane su verzije inicijalnih mitskih situacija.
U osnovi raskošne, haotične, neverovatne raznolikosti sveta leži neka takođe neverovatna, skoro skeletno geometrijski suva jednostavnost. Užasava li nas ona ili zadivljuje, druga je priča, ali da, situirajući nas u neizmenljive pramodele, ograničava naše slobode, sumnje nema.
Besmo savršeni androidi daleko pre nego što nesavršene kibernetske dvojnike izmislismo. Bedni smo bastardi mita, zatočeni i rekombinovani u njegovom alhemičarskom kotlu; ako je večan, bez nade smo na oslobođenje, ako nije, osuđeni na izumiranje usled postepenog nestajanja humanog porekla u prauzorima.
Utisak da, živeći svoj život, nešto ponavljamo, da smo, uprkos slobodnoj volji, uprkos moći izbora, uprkos hipotetičkim potencijalima ljudske prirode, tek proizvod neke praiskonske arkanske manufakture, koja je davno prestala da radi,
ali joj se artikal i dalje spontano reprodukuje, da se mitske sheme čak i kloniraju, taj utisak, naravno, nije prijatan, bar koliko nas pogađa otkriće da smo i kao najslobodniji malo uistinu slobodni,
ili da smo, misleći da raspolažemo slobodnom voljom – kojom i raspolažemo, samo ne možemo da je koristimo – tako često marionete tuđih ideja, masovnih emocija i strasti, naturenih dužnosti, izlišnih potreba, besmislenih navika, indukovanih rutina, umišljenih interesa, pa i rđavo protumačene sopstvene strasti.
Da, mit je borhesovska novčanica koja se razmenjuje kroz vreme, samo joj starenje sveta ne menja vrednost kao pravom novcu; niti obezvređuje inflacijom, niti je uvećava pretvaranjem u numizmatički raritet.
Uvođenje fantastike u delo i ogledanje u žanru otkriva nam eksperimentatora.
Eksperimentisanje je nusproizvod težnje da se dejstvo mitske potke čovekovog bitisanja ispita i u pretpostavljenoj budućnosti. Antropološka trilogija („Besnilo“, „Atlantida“, „1999“) u helenskim mitovima ima prauzore. U pogledu inspiracije, ona se od ostalih mojih knjiga, !Zlatnog runa“, recimo, ne razlikuje
Jedina razlika je u tehnici pripovedanja, prilagođenoj žanru „meke“ varijante naučne fantastike. Uostalom, fantastike, premda drugog kova, ima skoro u svim mojim radovima, osim, autobiografskim, ali i tu je sasvim dostojno zamenjuje – naša bizarna realnost.
Vaši antimemoari, koji su se pojavili u vreme poplave memoarske literature, predstavljaju jedan miran i ironičan odnos prema sopstvenoj patnji. Kako ste uspeli da postignete taj mir i da odnos prema prošlosti oslobodite subjektivnosti i želje za osvetom?
Ne bih rekao da sam je oslobodio subjektivnosti, pa ako ćemo pravo, ni izvesne pristrasnosti. Nisam, uostalom, to ni želeo, niti bi mi, i da jesam, tako nešto uspelo. Nemoguće je biti neličan (književno, dakle, bezličan) kad je reč o vlastitom životu, pogotovo njegovoj zoni u kojoj ružene uspomene suvereno pretežu nad lepim.
Ja sam se možda samo oslobodio opasnih, neproduktivnih emocija povodom onoga što vi, iz kurtoazije preterujući nazivate „mojom patnjom“, otresao se otrovne strane pamćenja što homeopatski sporo ubija mnoge bivše robijaše i logoraze (Golootočane, naročito); na slobodi ubija što u zatvoru nije uspela.
Na duboku, pravu patnju smeju se pozivati drugi, mrtvi i živi, ljudi iz zaumnih revolucionarnih i postrevolucionarnih „davnih vremena“. Ne i ja. Stoga razumem one koji o istim ili sličnim temama svedoče s više strasti, gorčine i oštrine, a manje tolerancije, s pravom, uostalom, mokreći po modernim teorijama po kojima krvnik zaslužuje više razumevanja od njegove žrtve.
I upravo osećanje da sam, uprkos svemu kroz sva iskušenja čoveka pod „Točkom istorije“prošao srazmerno dobro – nipošto, razume se, baš „kao pas kroz rosu“, to ne! – učinilo je da se drugim sužnjima, zatočenicima, robijašima, autentičnim patnicima, pa i ustanovom tamnice i njenom „tamničkom civilizacijom“, bavim se više nego sobom.
Time su, verujem, doprineli i godišnji izveštaji „Amnesty International“, odakle sam crpeo saznanja, korišćeno u III knjizi „godina koje su pojeli skakavci“, da su milioni i dan danji izloženi neuporedivo gorim uslovima zatočenja nego što sam to ja bio.
No comments:
Post a Comment