“Časna deca kao sni odlaze“ – (nastavak) razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Komunizam, kao satansko poimanje sveta, svojom pojavom dovodi do presecanja logičke istorijske niti koja je do tada išla prirodnom uzlaznom linijom. Vi pripadate malom broju ljudi koji su se na samom početku suprostavili tom zlu. Šta je formiralo takav vaš odnos, imamo li u vidu zavodljivost vizije budućnosti koju je ta ideologija nudila?
Ne bih se upuštao u optimističke pretpostavke o postojanju neke “logičke istorijske niti” što pletivo uzastopnih humanih civilizacija plete “prirodnom uzlaznom linijom”; vreme ne vidim kao linearno, pa mi to onemogućuje da u njemu nazrem napredak, a ni mogućnost za njega, pogotovu ikakvu logiku.
Zadržaću se na ljudima koji su se komunizmu od početka suprotstavili, čiji broj, naročito među mladima i nije bio tako mali kako se danas misli. Kad se arhive OZNE i UDBE otvore, pod uslovom da u njima već ne rade peći, da orvelijansko prepravljanje prošlosti nije u toku, broj će se radikalno uvećati.
Što se tiče porekla pobune, mogao bih reći da sam još u osvitu „naše srećne budućnosti“ shvatio njenu opskurnu prirodu, što 1945, uprkos mojim nezrelim godinama, ne bi bilo sasvim neistinito, ali ja vam nudim jedan zemaljski, znatno praktičniji i ubedljiviji razlog:
Kad vas ta „srećna budućnost“, premda telesno još ni stigla nije – još je vizija – uz trublje i ruske koračnice, viorenje krvavicrvenih zastava i škripanje „Nezadrživog Točka Istorije“, u kome ste vi klip, tek se oduševljeno obećava – kad vas ona brutalno tresne po glavi, prestaje, uveravam vas, da bude osobito zavodljiva.
Bar za vas. Za druge koji nisu klipovi, pogotovo za paoke Točka, ništa ne kažem. Vašem pitanju, uostalom, posvećujem autobiografski brevijar „Jedna mladost na Balkanu, Pouostrvu čuda“ hroniku neobičnog vremena između 1944. i 1948, intervalu od jedne desne do jedne leve pobune, od početka kraja građanstva do početka kraja njegovih „istorijski testamentarnih naslednika“.
U svom delu posvećujete veliku pažnju razornim posledicama koje je komunizam imao po građansku klasu. Boljševički moral u sukobu sa građanskim brutalno trijumfuje. Štaje u suštini tog trijumfa?
Predujam njegovog istorijskog poraza, to je suština. Poraz boljševičkog „morala“, larviranog poput hibernizovanog virusa propasti već u samoj, ljudskoj prirodi nepodudarnoj ideji.
A poraz srpskog građanstva je, pretpostavljam, solidarna posledica ratovima iscrpljene vitalnosti, „klasne“ nedovršenosti – u smislu u kome vidimo da deluje građanstvo Evrope – njegove, upravo s tih uzroka, moralne degradacije, iz čega je proistekao osetan manjak volje za otporom kao i realna nesposobnost za taj otpor, čak da je do njega došlo.
Uz nepovoljan geografski položaj, naravno. Da smo, s obzirom na političke okolnosti 1944, živeli na Grenlandu, nekako ne verujem u pobedu Revolucije, a ni u to da bi vodili zlosrećni rat 1941.
Svoje neslaganje sa komunističkom ideologijom platili ste prinudnim zatočeništvom i dobrovoljnim izgnanstvom. Šta vam iz sadašnje perspektive znače ova dva iskustva i možete li između njih povući paralelu?
Bojim se . ništa. Možda jedva – nešto. Na robiju sam otišao isključivo zato što su me uhvatili. Jači razlog nije postojao. Pre 1948. napravio sam dve skromnije ilegalne organizacije, ali tada na robiju nisam otišao. Nisam, naime, bio uhvaćen.
Godine 1948. me je, kao i svakog megalomana, tukao broj: ukoliko vas je više, veće su šanse da vas otkriju, pa su, tome konsekventno, najbezbednije tajne zavere s jednim zaverenikom – a i to sam upražnjavao, sastavljajući antidržavne letke u privatnoj domaćoj režiji – ali ko je onda o opasnostima mislio!
Svi besmo fanatici, i jedina je ozbiljna razlika između skojevaca (njih) i sdojevaca (nas) bila u tome što smo se mi, „rušeći“ režim, usput i sjajno zabavljali, dok su mladi komunisti puritanski čamili u svom idealu kao u vučjoj jami.
(Da zabune ne bude, nije reč o uživanju u lepljenju letaka na deset ispod nule, nego u pravoj stvari – žurevima na dvadeset pet iznad.) Sve sam te organizacije, naravno, pravio dobrovoljno, nipošto nisam bio nevin,
kao što sam dobrovoljno otišao u Englesku, zašta se, takođe, ne osećam krivim, pogotovu što sam s kapitalističkog Ostrva doneo dvadesetak knjiga, a sa socijalističke robije tuberkulozu i znanja koja će mi vredeti jedino za neku drugu robiju.
Govorite o eventualnim iskustvima. Priznajem da ne marim za reč. Čak i ne verujem u nju.U tom sam pogledu, onaj Maksim, posetilac Zagreba ... No, neka se paralela između „iskustva“ izgnanstva i „iskustva“zatočeništva ipak može izvesti.
Zatvor u socijalističkoj domovini je vidljivo mesto gde ljudi, što drže da su slobodni, zatvaraju one za koje misle da njihovu slobodu ne zaslužuju ili prete da im je oduzmu; tuđina je nevidljivi zatvor, gde poneko od nas odlazi kad dođe do uverenja da je i sloboda u socijalističkoj domovini – zatvor, samo daleko uočljivi.
(U međuvremenu, pametni odlaze da zarade pare i bolje žive.) Pošto su u pitanju tri tamnice, ili, ako hoćete, tri varijacije u praksi iste totalitarističke ideje, uz četvrtu zasnovanu na egzistencijalnom ropstvu bez obzira na poredak, razlike su manje nego što se očekuje.
Naravno da ih ima, ali one su pre u domenu mere, ne suštine, kao razlike između nivoa američke trostepene policijske torture. Govoreći robijaškim žargonom u realsocijalizmu – a za druge ne znam – osuđenik na zatvor je izolirac, a slobodan čovek, slobodnjak, osuđenik koji radi, često nez nadzora, van zidova kazamata, ali je svejedno osuđenik, u najpovoljnijem slučaju kažnjenik na uslovnoj slobodi.
No comments:
Post a Comment