“Časna deca kao sni odlaze“ – (nastavak) razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Vratili ste se u otadžbinu u vreme njenih prvih koraka ka demokratizaciji. Zašto?
Premda sam bio jedan od inicijatora Demokratske stranke i pre “Pisma o namerama”, kada je sve to, s gledišta aktuelnih zakona, još bio nelegalan, no, očigledno, tolerisan poduhvat – inače, zar ne ? ... – nipošto ne bih želeo da se pomisli kako sam se u zemlju vratio da uzmem neko učešće u njenoj demokratizaciji.
Bilo bi to neumesno preterivanje. Vratio sam se jer mi se majka razbolela. Demokratizacija otadžbine nema s mojim povratkom nikakve veze, premda, priznajem, to bi bolje pristajalo opisu mog “Lika i Dela”, biografiji pisca koji je temeljno izeksproprisan, iznacionalizovan, iskonfiskovan, nad kojim je izvršena agrarna reforma, in toto,
koji je za dlaku izbegao smrtnoj kazni, te više godina robijajo, kome su i 1970. oduzimali pasoš, na godinu dana ga rastavili od porodice i stavili pod dugotrajnu policijsku istragu političke policije, a zabranjivali mu još pre štampanja po četiri knjige odjednom (da bi ih posle nagrađivali).
Rodoljublje muškije, marcijalnije zvuči od ma kakvog personalnog motiva, ma ticao se i majke kojoj u životu mahom više dugujemo nego i najsavršenijoj zemlji.
Ne čini li vam se da su ti koraci vrlo nespretni?
I više od toga, gospodine. Indukovano su nespretni. Nije to prirodna, simpatična nespretnost deteta koje se uči hodu, nego šeprtljanje zrelog čoveka, zgođenog kapljom poluvekovne duhovne i moralne paraplegije, koji je, usled otkazivanja krvlju natopljenih komandnih centara u kolektivnom nacionalnom mozgu, zaboravio normalno da korača, te se tome ponovo uči.
No, gde je tu namerna nespretnost, reći ćete? Zar to komprcanje pileta sa odsečenom glavom, umesto ljudskog hoda, pod ovakvim okolnostima takođe nije prirodno?
Pa, bilo bi da naučeni koraci nisu pogrešni, a pogrešni su zato što našu rehabilitaciju posle istorijskog šloga nadgledaju „lekari“ koji su i sami paraplegičari, već odavno odviknuti od prirodnog ljudskog hoda, „lekari“ koji, u stvari, nikad i nisu znali kako se dobro korača.
Srpski narod je na upravo završenim izborima doživeo sudbinu vašeg junaka Ikara Gubelkijana – u trenutku kada je mogao da se uzdigne u red demokratskih naroda on se sunovraća u komunizam. Kako to objašnjavate?
Ne bi mečudilo da smo mi, Srbi, doživeli strašnu sudbinu Ikara Gubelkijana, jer smo hteli nešto nemoguće, kao što je hteo taj genijalni klizač na ledu. Gord na svoju umetnost, svoj dar, on se u dosezanju zemita veličanstvenim, bezmalo natprirodnim skokovima, takmičio sa suncem, personifikacijom boga Helija.
Pao je na led ljudske stvarnosti i slomio kičmu. Mi ništa od toga nismo smerali. Želeli smo tek nešto malo od mogućeg. Nešto što srećniji, trezveniji narodi odavno imaju, mada istini za volju, znamo i one što nemaju ni koliko mi.
Umesto toga, komunisti us se vratili, premda nikud ni odlazili nisu – u nešto pitomijem evrosocijalističkom obličju, doduše, i pod jakom patriotskom pozorišnom šminkom (a ako se pokaže da u pravu nisam, ja bih bio najsrećnij) – ali se komunizam nije vratio.
Niti se može vratiti, čak i ako bi ga neko magijski prizivao. Pretpostavljam da baš takvi povesni mesečari nisu ... mada opet, paru ne bih dao. U tom svetlu poraz opozicije vidim kao privremeno odlaganje njene buduće pobede. Kad kažem „privremeno“, nemojte me hvatati za reč i gledati na sat, čak ni u kalendar.
Znate, kad ste na robiji dugo, kao što sam ja bio, godina-dve više ne znači vam mnogo, i tu ste u prednosti nad večitašem, osuđenikom na večitu robiju, koji nema šta da čeka. Mislim zato da se treba ponašati kao da smo osuđeni na vremensku kaznu, ništa više.
No comments:
Post a Comment