“Časna deca kao sni odlaze“ – (nastavak) razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Sigurno je da je u proteklih pola veka srpski narod izgubio svoju vitalnost i vrline koje su ga krasile kroz istoriju. Mislite li da je danas moguće povratiti građansko društvo i revitalizovati građanski moral?
Mislim, dabome, premda se na rokove – i ovde, ovde pogotovu – ne bih obavezivao. Istorija ih ne poznaje. Nje se ne tiču ljudski rokovi, ni naše potrebe. Ona ima svoj ritam, svoju hroniju, svoju tajnu, ali da ima neke potrebe i nužde (u hegelijanskom smislu osobito) jako sumnjam.
Njena je jedina suština u tome da se odvija. Kako to čini po svoj prilici joj je sporedno. Nama, raztume se, ta bezočna ravnodušnost Svetskog istorijskog duha ne odgovara.
Čoveku koji sedi na bombi, umesto na građanskoj stolici, savršeno je irelevantna divotna tajna njenog smrtonosnog ustrojstva ili tehnička savršenost detonatora, osim ako ne ume s njim da barata.
Njemu je jedino važno da stručnjak za demontiranje eksploziva stigne na vreme i, naravno, da uistinu bude znalac a ne hohštapler, pa oba da odete u vazduh. U međuvremenu, ne mislim da je naš narod izgubio vitalnost. nadam se da posredi nije vitalnost već njega orijentacija.
Umesto da se posveti napretku, iscrpljivala se u pukom preživljavanju, ponekad i u tzv. “snalaženju”.
Jednom je teoretičar evropske socijaldemokratije Šumpeter cinično rekao da su, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona sama izvan je zakona) i korupcija (jer i ona je korumpiranje ludske prirode), možda jedina sredstva kojima se olakšava život građana.
A to ume moralno, mentalno i duševno izmrcvariti i jače nacije, čemu su Rusi dobar, ali ne i jedini primer.
Narod, uostalom, ne reprezentuju radikalni uzorci, paradigme ekstremne vrline ili ekstremnog zla, genija ili maloumnosti, heroizma ili kukavičluka, velikodušnosti ili sebičnosti; čini ga zlatan statistički presek, prosek osrednjosti, amalgam podnošljivih mana i umerena vrlina.
U kritičnom času ne uzdam se u Herakla, uzdam se u Odiseja. Ne u Heroja, Mudraca, Sveca nego u Zlatan prosek miliona građana, jer će od njegovog nivoa sve zavisiti. A on je u svakom narodu sačinjen od ljudi zemlje koji znaju da se staraju o svojim interesima.
Kad taj presudni Prosek bude uvideo da od socijalista nije dobio mnogo više nego od njihovih komunističkih duhovnih očeva, i da, obzirom na nezahvalne uslove vladanja, može i manje dobiti, pokušaće, verovatno, s nekom alternativom.
A tada boljitak neću očekivati od uzvišene i za kopiranje nemoguće Vrline, ni od slepe spremnosti na nove žrtve – jer smo i u tom pogledu zagrebali dno ćupa – već od praktičnog razuma, pan-metron-ariston mere i uviđanja da je zajednica, pored etničkog jedinstva, njegove proklete istorije, njenog Mita i Duha, u prvom redu tekući kompromis najžešće protivurečnih interesa.
Definisanje i zaštita te istine u vidu Pravila igre, najviši je, bar dosad, oblik građanskog Zakonika; njeno unapređenje određuje model i uspeh savremenih građanskih državnika; a poštovanje te istine, opet bar za sada, najviša je građanska vrlina.
To, dabome, ne zvuči rimski, ali ni mi, današnji Srbi, pogotovu mladi, ne živimo u republikanskom Rimu, niti smo na epskom moralu Scevole ili Sinđelića odgajani. Ne zaboravimo to da se opet ne razočaramo.
No comments:
Post a Comment