“Časna deca kao sni odlaze“ – (kraj) razgovor vodio S. Stanišić, „Pogledi“, Kragujevac, 13. 5. 1991.
Nalazimo se na početku poslednje decenije drugog milenijuma ove ere. Šta očekujete od budućnosti?
Najmanje – da uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenosti, nego i na nedovršenosti. Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti ...
U kojoj meri događaji od 9. marta pa do danas, potvrđuju Talmud?
U potpunoj. Radimo na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti. Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu. Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.
Možete li posle uvoda preći na stvar?
Mogu. Kako nisam verovao u sposobnost komunista da se menjaju, čak i kad to hoće – a kod i neće – događaji od 9. marta do danas nisu me iznenadili. Neće ni oni od sutra.
Dovoljno je gledati sesije Narodne skupštine i nazočne poslanike SPS, čitati južnoameričke proklamacije vladajuće partije i sestrinskih stranaka progresivne orijentacije, pratiti konferencije za štampu njene vlade Narodnog spasa,
a naročito ne propustiti retoriku njenih Mozgova, ososbito kad operišu blizu kakve vode, pa bez poteškoća razumeti ponašanje specijalaca na ulici, izvan tih institucija naše nacionalne propasti.
Čak i da nam se sve ovo od 1944, a podosta i pre, moralo desiti po liniji dijalektičke istorijske nužnosti, ta je nužnost bar njih mogla da nas poštedi, jer bi se – zar ne? – i s razumnijim ljudima desila. Ono što su nam komunisti u ime istorije obećali, još nam se događa.
Ono što nam nije obećano, to su njihova i naša deca. Deca koja nisu ni iz kakvog modela – ni iz mog iz desne 1948, ni iz leve 1968 – niti su za neki model. Lepa, mudra, časna deca koja kao san dolaze iz nama nepoznate, a bojati se, i nedostižne slobode.
Gospodine Pekiću, imao bih još, na kraju, nešto da vas pitam. Na premijeri filma “Vreme čuda” izjavili ste da taj film, u izvesnom smislu, predstavlja vaše iskupljenje, jer mit kojem ste se svojevremeno istoimenom knjigom narugali to nije zasluživao. Da li biste hteli da nam to objasnite?
Zahvaljujem na ovakvom pitanju iz dva razloga: najpre što se, bar na početku razgovora, još sećate čime se bavim – mnogi intervjuisti su to zaboravili – i moje tranzitorno bavljenje politikom ne uzimate za povod pitanjima na koja ili odgovor nemam ili, imam li ga, i u njega sumnjam;
potom što mi dopuštate da ponovo uđem u moralno najsumnjiviju, da ne kažem i najbolniju, epizodu moje književne karijere. Odgovoriću vam, dakle, sa zadovoljstvom ali nikakvim umetničkim ponosom.
“Smrt na Golgoti” je prva priča koju sam napisao. Kako u to vreme, ranih šesdesetih, nisam imao nameru da se bavim ni književnošću, ni javnim radom, ni na pamet mi nije padalo da je bilo kom listu ili časopisu ponudim.
Mada se otprilike zna kako je došlo do njenog štampanja u “Vidicima”, pod pseudonimom Adam Petrović, kako je do lista dospela ne zna se. Pretpostavljam da je rukopis, bez mog znanja, u redakciju odneo moj pokojni prijatelj arh. Milutin Trpković.
Priča je hronološki poslednja u mojoj prvoj objavljenoj knjizi.
To su samo dva kurioziteta za nju vezana. Treći je mnogo ozbiljniji i ulazi u red kurioziteta savesti. Iz razloga koji spadaju u ispovest, a ne ovako kratak komentar, godinama sam hteo da se odreknem i priče i knjige “Vreme čuda”.
Shvatio sam, međutim, da će priča zauvek ostati moja, ma šta o njoj sada mislio i da se moralni promašaji ne iskupljuju u književnosti, nego u životu.
Neka ona zato živi svojim životom, ja ću svojim.
No comments:
Post a Comment