Vreme reči-XXa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.

Angažovana literatura je “žrtveno jagnje”. Njen značaj u aktuelnom vremenu može da bude veliki ali je – gotovo po pravili – domet obrnuto proporcionalan. Međutim, situacija angažovanosti stavlja pisca uvek i u jednu etičku poziciju koja, upravo u tom aktuelnom vremenu, može estetiku da stavi u drugi plan i da je “nadiđe”?



Moram vam reći da sam ja baš u toj dilemi – koja je dugotrajna, i koja je, s vremena na vreme, kroz istoriju uzimala druge oblike, ali je uvek bila praktično ista – uvek imao isto stanovište. Kad god sam mogao, a nisam uvek mogao, naravno (to sam tek kasnije shvatio da nisam uvek mogao),

kad bih neku knjigu napisao – uvek sam smatrao da umetnost mora biti apsolutno distancirana od bilo kakve građanske uloge, da se ona mora baviti samo sobom, odnosno svojim sredstvima izražavati svoje gledište o svetu.

Uvek sam se sećao jedne rečenice Ežena Joneska, u kojoj on kaže da literatura nije poštar da raznosi poruke. Naravno, živeo sam u jednom svetu koji baš nije bio naklonjen takvom stanovištu, pa – pošto sam građanski pripadao jednoj vrsti protivnosti tom svetu – onda sam ja i nehotice u neke svoje knjige, osim u prvu, unosio neke elemente politike.

Recimo, paradigma za tu vrstu literature je „Vreme čuda“ i „Kako upojiti vampira“. Paradigma za pravu literaturu je „Zlatno runo“. Tek u „Zlatnom runu“ sam mogao da se kompletno udaljim i od svog građanskog položaja i od svoje sudbine i da od toga napravim, koliko mi je moj dar dopuštao, jednu nezavisnu umetnost.

Ja sam duboko uveren da je to, upravo, jedina mogućnost za literaturu. Građanski život, lično opredeljenje, političko i svako drugo, trebalo bi potpuno da bude odvojeno od onoga što je umetnost. To što to nije, to je tragedija našeg vremena.

Pokazuje se, vi to verovatno i znate, da svako ono delo koje ima neposrednu tezu, neposredan povod u obračunu sa nečim što je aktuelno, nema osim izuzetno – opet je pitanje dara i slučaj – velike šanse da preživi. Zato sam ja za potpuno odvajanje umetnosti od građanskog angažmana.

Sa Danilom Kišom delili ste, ako se saglasite, tragično osećanje života. U „Godinama koje su pojeli skakavci“kažete da niste sigurni šta je čije naličje: „da li je zatvor unutrašnje lice naše civilizacije ili je civilizacija unutrašnje lice nekog šireg i sudbonosnijeg zatvora“. Šta biste rekli danas?

Isto to. Na oba pitanja bih vam isto odgovorio. Što se ovog drugog tiče, sada sam mnogo više uveren da su zatvor i sloboda u jednoj korespondenciji. To što sam ja u „Skakavcina“ kao paradigmu upotrebio realni socijalizam, gde je to lakše dokazati nego na drugim oblicima zarobljavanja, to ne dokazuje da i drugi oblici života, van zatvora, nisu neka vrsta ropstva.

Da li je to lično ropstvo, da li je porodično, da ne govorimo o egzistencijalnom, Kjerkegorovom, to je drugo pitanje ... U tom pogledu nisam imao razloga, na žalost, da promenim mišljenje ..

A u pogledu sa Danilom tragičnog osećanja života, tu je ipak postojala jedna mala razlika, u kojoj je on daleko, u toj dubini prodiranja, u suštinu tog života, mene nadrastao; prosto zato što sam ja, za razliku od njega, uvek imao ono što je Nikola Milošević nazvao „apolonijskim stavom“ prema životu, dok je on zastupao uvek dionizijski; on je bio u životu, dok sam ja uvek bio nešto malo – izvan života ...

...mada je Kiš u shvatanju likovnog, bio opredeljen za apolonsku varijantu.

Da. Ali, kad je život osećao, kad ga je tumačio, on je onda odlazio u njegovu dubinu i iz nje posmatrao stvari. Ja nikad u dubinu života nisam otišao; uvek sam zadržao izvesnu distancu, ironiju, humor. To je ono što je mene, s jedne strane, sprečavalo, i to tragično, da uđem u suštinu života, ali, s druge strane, možda me je upravo to i spaslo.

Još jedna paralela sa Kišom. „Godine koje su pojeli skakavci“, tačnije – Peščani čovek – mogao bi da bude ta neka uslovna paralela sa „Peščanikom“, recimo u nameri?

... pa, nije bila, u stvari ...

Vi kažete u „Skakavcima“: „Naša je memorija dobrim delom živi pesak kroz koji, ne ostavljajući vidljivog traga, potanja većina životnih utisaka ... Samo neznatan deo memorije ponaša se kao vosak, čuvajući otiske života“. U tom smislu sam mislila.

U tom smislu ste potpuno u pravu. Razlika je samo, u tome što je u „Peščaniku“ Danilo, jednom apsolutno vrhunskom akribijom, pokušao da to kroz jedan roman iskaže, a ja sam u uvodu knjige pokušao da objasnim činjenicu da se dobrog dela svog života uopšte ne sećam.

Zbog toga sam se često nalazio u paradoksalnim situacijama. Kad već govorimo o „Skakavcima“, evo primera do koje mere je osećanje jednog čoveka potpuno nepouzdano.

Kad sam pisao „Skakavce“, namerno se nisam konsultovao sa svojim drugovima, smatrajući da ću u redakciji napraviti nešto novo, a to znači povući sve fusnote u roman, a onda pustiti da moji drugovi, koji su preživeli, govore o onome što nam se dešavalo.

Dobar deo tih stvari bile su potpuno drulčije; ja se, na primer, nisam sećao uopšte, sve dok nisam dobio dokaze, u arhivama, posebno kada mi je moj dosije predat, iz Suda, da je državni tužilac tražio smrtnu kaznu za mene. Ili sam bio toliko uplašen, ili je to za mene bilo toliko nepojamno, da sam to potpuno izbrisao iz memorije.