“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – (nastavak) razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.
Da nastavimo na istu temu:budući da ste pisac, da li ste nekada poverovali, imali razloga da poverujete, u nešto što bismo uslovno mogli da nazovemo “višom tvoračkom snagom”?
Da. A to je Bog! Mada, pored Boga ... ali, ne smem dalje!Nemojte me terati u muku moju! Ostavimo to pitanje ... ali, verovao sam u neke druge stvari i već dugo godina se bavim, na neki način, magijom i arternativnim oblicima razmišljanja.
Međutim, imam utisak da je sve to bekstvo od osnovnog pitanja – religije ... ja se pitam, u stvari, ali ja verujem, znate. Jer, verovanje u Boga je dano! Ili verujete, ili ne verujete! To je epifanija; čovek se ne može naučiti tome ... Verujem da postoji tvoračka moć, koja ne brine o posledicama. To je moja gnostička koncepcija Boga.
Blesak memorije, Prustove Madlene, ako se dobro sećam ...
... i medenjaci!
I medenjaci, „koji vode ka lepotama izgubljenog vremena“, kako kažete u „Skakavcima“. Dakle, te godine ipak nisu pojeli skkavci?
Ne, i ja sam to rekao na kraju knjige, ali više kao nadu, znate. Činilo mi se da je strašno napisati knjigu u kojoj se kaže da su te godine pojeli skakavci, a ne izraziti bar neku nadu da, možda, ipak nije sasvim tako ...
a, verovao sam da imam pravo to da kažem, jer sam napisao knjigu koja se ne tiče mene, nego koja obuhvata i sudbine drugih zatvorenika, ne samo onih zatvorenika kod nas, nego sudbine svih onih koji pate, danas u svetu.
U razgovorima o knjizi konstatujete da ste dobro podneli zatvor ...
Sjajno!
... ja ne bih rekla da je to stoga što ste bili u Mitrovici, a ne na Golom otoku, sa kojeg su, kako kažete u „Skakavcima“, ljudi izlazili mrtvi ...
Čini mi se da je taj neki spasonosni učinak odigrala sposobnost distance, koju ste uspeli, i u najtežim okolnostima, da sačuvate prema sopstvenoj ličnosti i sudbini. Nije li to i jedan od ključnih uslova da bi se postalo piscem?
Ne znam u kojoj meri, uopšte, distanca može čoveka da napravi piscem. Ali, jedna distanca koju sam umao prema onome što mi se događalo, jako mi je pomogla. Ali vam takođe moram kazati da ta distanca ... veliko je pitanje da li se događala u tragičnim trenucima kroz koje sam prolazio, ili sam, zahvaljujući toj distanci, te događaje naknadno tako gledao.
Jer, ako ste sami u podrumu sa nekoliko ljudi koji vam ne žele dobro, teško je biti ironičan i imati neku distancu. Mislim da je ova distanca, u odnosu na tragične stvari koje sam doživeo, nastala kasnije, kada sam shvatio da je sve to što se događalo deo moje sudbine i da ja tada ništa nisam mogao da uradim, ali da sada mogu.
Da je vaša tadašnja politička opcija pobedila – vi biste bili čovek na vlasti?
Kako u osamnaestoj godini?
Bili ste mladi, ali ipak, bili biste ...
Ništa ja ne bih bio! Zapravo, verovatno bih bio predsednik Demokratske omladine i ništa više. A, onda, vrlo brzo – pošto sam kontestator po prirodi, moji bi me uhapsili ... posle jedno 10 godina, kada bih rekao da ta demokratija nije kakvu ja zamišljam a ja uvek zamišljam ono što je nemoguće ostvariti.
Od svih pokušaja bekstva iz zatvora, kažete da vas se najdublje dojmio slavni tunel grofa Monte Krista, koji je vodio u ćeliju drugog zatvorenika, i da je taj tunel nalik ljudskoj sudbini.
Svako bekstvo se tako završava. Samo dok bežite, između jednog zatvora u drugi zatvor, u tom tunelu, ma koliko bio mračan, događaju se i lepe stvari. Ako zapamtimo te lepe stvari, ako te lepe stvari učestvuju u našem životu, potpuno je irelevantno gde ćemo završiti.
No comments:
Post a Comment