“Godine koje nisu pojeli skakavci“ – (kraj) razgovor vodila J. Pavlović, „Srpski književni glasnik“, Beograd, 2. juni 1991.
U dobrom delu svog opusa niste se bavili “izmišljotinama”. U “Besnilu” i “1999” jeste. To, naravno, nije prigovor, ali je ipak reč o izvesnom iskakanju iz opusa. Kako ga objašnjavate?
Pa, to se dogodilo pred pisanje sedme knjige “Zlatnog runa”, u pauzi, kada još nisam došao do rešenja kako da završim taj projekat. Naučnu fantastiku, inače, veoma volim i pomno pratim i mislim da će ona biti sve značajniji žanr književnosti.
Tada sam pokušao da napišem jednu knjigu koja će zadovoljiti moja alternativna i ekološka shvatanja. Poklonio sam joj dovoljno pažnje da je učinim utemeljenom.
Moram biti ponosan, jer su mi najveće pohvale dali naši lekari, na primer, koji su svetski poznati stručnjaci za endemsko besnilo. i koji su rekli da nigde nisam pogrešio.
I ne samo da nisam pogrešio u eksplikacijama o besnilu, već ni u konfiguraciji Hitroua. Ja sam, kažu, jedini čovek koji je uspeo da nađe sve moguće projekte Hitroua, sve podzemne prolaze. To ni teroristima nije uspelo.
Zanimalo me je da jednostavno budem pozitivista, da izračunavam tačno koliko treba trčati da bi se prešlo pet metara, hteo sam da budem precizan, maksimalno. To je zabava jedna.
Prošlost nastanjuju naše mrtve ličnosti, kako vi kažete, jer smo skrpljeni od više ličnosti, koje se neprestano menjaju ... Može li ih pisac, bar sukcesivno, držati na okupu? Da li je takav integritet ličnosti nužan za pisca? I koja ličnost dominira u Borislavu Pekiću danas?
Danas ne dominira nijedna. Ali, moram vam reći da ja spadam u one ljude koji žive samo sa jednom ličnošću i sa jednom knjigom, koju pišem. I nikad ne čitam, ponovo, knjigu koju sam napisao.
Radio sam to jedino prilikom pisanja “Zlatnog runa”, posle “Besnila” i “1999”. Morao sam to da uradim, jer više apsolutno nisam znao ko je kome rod.
Takođe, pročitao sam i svoju knjigu “Odbrana i poslednji dani”, zbog toga što sam radio sa Grlićem film. I nikada više nisam pročitao nijednu knjigu koju sam napisao.
Vaš opus je ogroman. Sama ta činjenica nužno isključuje mogućnost stilske perfekcije. Ili nisam u pravu?
Delimično jeste, delimično niste. Naime, u izvesnim stvarima stilska perfekcija mi se činila iluzornom, a u izvesnim stvarima sam na nju polagao. Uvek sam se spontano ponašao.
Tamo gde mi se činilo da moram da insistiram na njoj – insitirao sam, a tamo gde mi se činilo da su neke druge stvari prioritetne – tamo nisam jako ... ali, onda, kad već govorimo o stilskoj perfekciji, da završimo jednom anegdotom.
Od kada sam kupio kompjuter, a tome ima već pet-šest godina, imao sam jedan doživljaj, koji je vrlo karakterističan. Ja sam napisao jednu priču koja se odnosila na Francusku revoluciju, na mene lično. na komjuteru se uradi, recimo, pet stotina verzija, to je potpuno irelevantno, uvek ima dovoljno vremena.
Na mašini, dok sam radio “Zlatno runo” recimo, dok sam sve sam prekucavao – to je bilo ubistveno. Onda se čovek toliko umori, da jednog dana kaže – dosta! – i počinje da štampa.
Ovde sam imao strpljenja, menjao sam i menjao, napravio sam konačno deset verzija i dao ih svojim prijateljima. Treća verzija za većinu njih bila je najubedljivija i smatrali su da je to sjajna verzija.
Poslednja verzija je bila savršena formalno, ali niko nije mogao da kaže šta je iz nje iščezlo, u međuvremenu. Nešto se dogodilo. Ja sam upotrebio treću verziju, a destu sam bacio.
Uz literarni, ove tribine su i vaš politički angažman. Verujete li da ta dva angažmana mogu da se spoje i da deluju plodotvorno?
Ne znam. To ću videti ... znate kad? Kad počnem da pišem, ponovo! Ako moja iduća knjiga bude rđava – ja ću onda videti koliko je sati ...
No comments:
Post a Comment