Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Oblici i mogućnosti proznog izraza“ –Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza – Anketa, „Savremenik“, Beograd, knj. 33, 4, 1971.
Pripremajući aprilski broj časopisa uredništvo”Savremenika” uputilo je sledeća pitanja većem broju srpskih romansijera i pripovedača:
1. Kako ocenjujete posleratni razvitak srpske proze? Vidite li kontinuitet u proteklim godinama?
Za šta vezujete vlastito delo u okviru posleratne književne evolucije?
2. Šta vas najviše zaokuplja na planu stvaralačkih interesovanja u ovom času? Šta želite da izrazite u delima koja upravo pišete ili nameravate da pišete?
Kakav stav zauzimate prema problemima (ideološkim, ekonomskim, filozofskim, moralnim) sveta u kome živimo?
Verujete li da književna reč poseduje autonomno estetsko značenje, ili mislite da ona i jednu delotvorniju, neposredniju, društvenu moć?
3. Kako definišete status pisca pisca u društvenoj društvenoj stvarnosti? Kkav je njegov odnos prema vrhovima političke strukture? Treba li da bude ravnodušan prema odlukama političkih foruma koje se tiču sudbinskih pitanja naroda i zemlje, zadovoljavajući se pri tom svojom čisto estetskom slobodom, ili pak treba da se angažuje na širem društvenom i političkom planu?
Ako smatrate da je angažman potreban i neizbežan, šta pod tom pojmom podrazumevate?
4. U ostvarenjima mlađih autora jače preovlađuje kritička tendencija u slikanju stvarnosti. Slažete li se sa ocenom da je kritička funkcija proze danas najaktuelnija i najznačajnija u našim književnim relacijama?
Vaše prvo i četvrto pitanje osećam kao jedno, pa ću, ako ništa drugo, pokušati da ovlašno ocrtam jedan budući odgovor na oba.
Bez obzira na uočljiv, uostalom, i sasvim prirodan napredak posleratne prze, mislim da je on ispod stvarnih mogućnosti srpske književnosti. Naročito ako se ima u vidu ratno, revolucionarno i postrevolucionarno vreme, iz koga su teme uzimane.
Vrednost jedne literature može se meriti njenom ulogom u sopstvenom društvu i stepenom njenog učešća u opštem razvitku književnosti. I u jednom i u drugom pravcu ispoljeni su nesumnjivi rezultati, ali, na žalost, nikad, ili veoma retko, oni su bili simultani.
Naša posleratna književnost dala je, svakako, bar desetak zanačajnih i izvanrednih romana („Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“, „Prokleta avlija“, „Seobe“, „Crveni petao leti prema nebu“, „Vuk i zvono“, „Deobe“, „Derviš i smrt“, „Lelejska gora“, „Kad su cvetale tikve“, „Bašta pepeo“, „Izlazak“, itd.),
ali ni u jednom nije potpuno i istovremeno iscrpljena i društvena i estetička funkcija književnosti; Dela koja su bitno unapređivala književnost kao umetnostnisu imala gotovo nikakvu društvenu ulogu; ona, opet, koja su nešto od te delotvornosti postigla, umetnosti u istoj proporciji nisu doprinela.
Osim vrlo retkih izuzetaka, naravno. Vreme prirodne sinteze ovih funkcija tek dolazi. Nadam se.
Verovatno bi merodavni ispitivač književnosti u njenom posleratnom razvoju pronašao neki kontinuitet; ja lično ga ne vidim, niti osećam. Ne osećam ni naročitu potrebu za njim.
Naprotiv, čini mi se da se jedan prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor prema svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor.
Što se mene tiče, ono što pišem ne mogu staviti ni u kakvu vezu sa bilo kakvim tendencijama posleratne književne evolucije, i bio bih iskreno iznenađen ako bi ta veza bila ustanovljena.
Moje knjige su, ako se teško ne varam, u prvom redu rezultat moje sopstvene duhovne, moralne i socijalne evolucije, i duhovne, moralne i socijalne evolucije društva, kako je ja doživljavam. Sasvim drugo je pitanje zanata. On se uči. Celog života.
No comments:
Post a Comment